Kad spojimo um i mašinu, ruše se tradicionalne granice sopstva, tvrdi filozofkinja Dvidža Mehta.
U martu je čovek po imenu Noland Arbo demonstrirao da može da igra šah koristeći samo vlastiti um.
Pošto je živeo sa paralizom osam godina, razvio je sposobnost da izvršava zadatke koje su mu prethodno bili nedostupni, zahvaljujući čipu ugrađenom u mozak koji je napravio Neuralink, kompanija koju finansira Ilon Mask.
„Postalo mi je intuitivno da zamišljam kako se pomera kursor", rekao je Arbo u strimu uživo.
„Samo se zagledam u tačku na ekranu i on bi se pomerio tamo gde želim."
Arboov opis aludira na osećaj vlastite „dejstvenosti": sugeriše da je on odgovoran za pomeranje šahovske figure.
Međutim, da li je tu radnju obavio on ili implantat?
Kao filozofkinja uma i etičarka veštačke inteligencije, fascinirana sam ovim pitanjem.
Tehnologija Interfejsa moždanog kompjutera (BCI) kao što je Neuralink simboliše novu eru ukrštanja ljudskog mozga i mašine, tražeći od nas da preispitamo našu intuiciju o identitetu, sopstvu i ličnoj odgovornosti.
- Maskova kompanija ugradila moždani čip u čoveka: „Telepatija će pomoći bolesnima"
- Moždani implantat kao oružje u borbi protiv najteže depresije
- Ugrađeni mikročip koji vam omogućuje plaćanje rukom
Na kratke staze, ova tehnologija obećava mnoge koristi za ljude kao što je Arbo, ali bi njena primena mogla da ide mnogo dalje od toga.
Dugoročna vizija kompanije je da omogući takve čipove opštoj populaciji kako bi se pojačala i poboljšala sposobnosti ljudi.
Ako mašina može da izvede činove nekada rezervisane samo za cerebralnu materiju u našim lobanjama, treba li to da se smatra produžetkom ljudskog uma ili nečim zasebnim?
Prošireni um
Decenijama su filozofi raspravljali o granicama ličnosti: gde se naš um završava a spoljni svet počinje?
Na jednostavnom nivou, mogli biste da pretpostavite da naši umovi počivaju u našem mozgu i telu.
Međutim, neki filozofi su predložili da je to komplikovanije od toga.
Filozofi Dejvid Čalmers i Endi Klark su 1998. godine predstavili hipotezu o „proširenom umu", sugerišući da bi tehnologija mogla postati deo nas.
Filozofskim rečnikom, njih dvojica su osmislili aktivni eksternalizam, pogled prema kom ljudi mogu da prenose delove vlastitih misaonih procesa spoljnim stvarima, stoga integrišući te artefakte u sam ljudski um.
To je bilo pre pametnih telefona, ali je predvidelo način na koji sada prebacujemo kognitivne zadatke na naše uređaje, od pronalaženja puta do pamćenja.
Kao misaoni eksperiment, Čalmers i Klark su takođe zamislili scenario u „sajberpankerskoj budućnosti" gde neko sa moždanim čipom manipuliše predmetima na ekranu - baš kao što je to radio Arbo.
Da bi igrao šah, Arbo zamišlja šta želi da uradi, kao što je pomeranje pešaka ili topa.
A njegov implantat, u ovom slučaju Neuralinkov N1, hvata nervne obrasce njegove namere, pre nego što dekodira, obradi i izvrši delo.
Dakle, šta da mislimo o ovome filozofski, sada kada se stvarno desilo?
Da li je Arboov implantat deo njegovog uma, ukršten sa njegovim namerama?
Ako nije, onda to postavlja neugodna pitanja o tome da li on ima stvarno vlasništvo nad sopstvenim postupcima.
Da bismo razumeli zašto, razmotrićemo konceptualnu razliku između: dešavanja i delanja.
Dešavanja obuhvataju sve naše mentalne procese, kao što su naše misli, verovanja, želje, zamišljanja, kontemplacije i namere.
Delanja su dešavanja sprovedena u delo, kao što su pokreti prstima koje koristite da biste u ovom trenutku skrolovali dole po ovom članku.
Obično jaz između dešavanja i delanja ne postoji.
Na primer, uzmimo slučaj hipotetične žene Nore - koja nije integrisana sa BCI-jem - i zamislimo da igra šah.
Ona može da formira namere i reguliše dešavanja da bi pomerila pešaka na D3 - to naprosto čini pomeranjem ruke.
U Norinom slučaju, namera i delanje su neodvojivi; ona može da pripiše postupak pomeranja pešaka samoj sebi.
Arbo, međutim, mora da zamisli vlastitu nameru, a implantat je taj koji preduzme radnju u spoljnom svetu.
Kod njega su dešavanja i delanja razdvojena.
Ovo postavlja neka ozbiljna pitanja, kao što je da li osoba koja koristi moždani implantat da bi proširila sposobnosti može da stekne izvršnu kontrolu nad vlastitim delima ako je uključen BCI.
Iako ljudski mozak i telo već proizvode sasvim dovoljno nevoljnih dela, od kijanja preko raznih nespretnosti do širenja zenica, da li dela kontrolisana implantatima mogu da deluju strano?
Može li čip da deluje kao parazitski uljez koji nagriza svetost čovekove volje?
Ovaj problem nazivam enigmom kontemplacije.
U Arboovom slučaju, on preskače ključne stadijume uzročnog lanca, kao što su pokreti njegove ruke koji sprovode njegov šahovski potez u delo.
Šta se dešava ako Arbo prvo pomisli da pomeri pešaka na D3 ali se, u deliću sekunde, predomisli i shvati da bi radije da ga pomeri na D4?
Ili šta ako u glavi prolazi kroz sve mogućnosti, a implantat greškom protumači jednu kao njegovu konkretnu nameru?
Ulozi su mali na šahovskoj tabli, ali ako ovi čipovi u praksi postanu češći, pitanje lične odgovornosti postaće ozbiljnije.
Šta ako je, na primer, telesnu povredu druge osobe izazvalo delo kontrolisano implantatom?
I to nije jedini etički problem koji postavljaju ove tehnologije.
Površna komercijalizacija bez potpunog razrešenja enigme kontemplacije i drugih pitanja moglo bi da utre put distopiji sličnoj naučnofantastičnim pričama.
Roman Vilijama Gibsona Neuromant, na primer, istakao je kako implantati mogu da dovedu do gubitka identiteta, manipulacije i erozije privatnosti misli.
Ključno pitanje u enigmi kontemplacije jeste kada se „dešavanje imaginacije" pretvara „namernu imaginaciju za delanje"?
Kada primenim maštu da bih se udubila koje reči ću koristiti u ovoj rečenici, to je samo po sebi proces sa namerom.
Mašta usmerena ka delanju - kucanju reči - takođe ima intenciju.
Što se tiče neuronauke, razlikovati maštu i nameru praktično je nemoguće.
- Hoće li veštačka inteligencija postati ‘bog’
- Hoće li veštačka inteligencija promeniti kako pretražujemo internet
- Firma Ilona Maska dobila zeleno svetlo za klinička ispitivanja moždanih čipova na ljudima
Studija koju je 2012. godine sprovela jedna grupa neuronaučnika zaključila je da ne postoje neuralni događaji koji se ocenjuju kao „namera za delanje".
Bez sposobnosti da razlikuju neuralne obrasce koji obeležavaju ovaj prelaz kod nekoga kao što je Arbo, moglo bi da bude nejasno koji zamišljeni scenario je uzrok za posledicu u fizičkom svetu.
Ovo dopušta da delimična odgovornost i vlasništvo nad delanjem padne na teret implantata i ponovno pitanje da li su dela stvarno njegova, i da li su deo njegove ličnosti?
Međutim, sada kada se misaoni eksperiment Čalmersa i Klarka manifestovao u stvarnosti, predlažem da izvučemo njihove osnovne ideje kao jedan metod da se premosti jaz između dešavanja i delanja kod ljudi sa moždanim čipovima.
Primena hipoteze o proširenom umu omogućila bi nekome kao što je Arbo da preuzme odgovornost za vlastita dela umesto da je podeli sa implantatom.
Ovaj kognitivni pogled sugeriše - da bi neko iskusio nešto kao svoje, on mora da razmišlja o tome kao o svom.
Drugim rečima, on mora da razmišlja o implantatu kao delu vlastitog identiteta i u okviru granica svog unutrašnjeg života.
Ako je tako, onda mogu da slede osećaj dejstvenosti, vlasništva i odgovornosti.
Moždani implantati kao Arboov nesumnjivo su otvorili nova vrata filozofskim raspravama o granici između uma i mašine.
Rasprava o delanju i dejstvenosti tradicionalno se vrtela oko granice identiteta manifestovanih u koži i lobanji.
Međutim, sa moždanim čipovima, ta granica je postala savitljivija - a to znači da sopstvo može da se protegne dalje u tehnološku sferu nego ikada pre.
Ili, kako su to Čalmers i Klark primetili: „Jednom kad je uzurpirana hegemonija kože i lobanje, možda ćemo moći da sagledamo sebe tačnije kao kreaciju ovog sveta."
*Dvidža Mehta je istraživačica etike veštačke inteligencije i filozofkinja uma u Centru za budućnost inteligencije Leverhulm, na Univerzitetu u Kembridžu.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
