Bio je to prvi put da je do grada krenuo sa slušalicama na ušima.
Činilo mu se da su ulice ispunjene pesmama sa albuma njegovog omiljenog benda.
Melodija je dolazila iz malog uređaja za emitovanje muzike sličnog kasetofonu - vokmena, zakačenog za prednji džep njegove karirane košulje.
„Osećao sam se kao u filmu", kaže Miroslav Stašić za BBC na srpskom, prisećajući se srednjoškolskih dana i prvog susreta sa vokmenom.
- Gde su i koliko nam danas znače zaboravljeni nosači zvuka - kasete
- Vinil je ponovo u modi
- Kako je Jugoslavija slušala rokenrol
- Elektronska muzika u Srbiji: Mikrosvet mladih i beg od stvarnosti
Pre 45 godina, na tržištu se pojavio tranzistor sa slušalicama koji je omogućavao da se muzika sluša u pokretu, kompanije za proizvodnju tehnoloških uređaja Soni.
O nameni govori i samo ime, sastavljeno je od reči hodati (walk) i čovek (man).
To je bio prvi „lični stereo uređaj".
Ali, ne samo to.
„Pojava vokmena je revolucionarna i na neki način je izmenila popularnu kulturu.
„Mogli ste da birate šta ćete slušati, muzika vam je bila dostupna na svakom mestu, a sam doživljaj melodije je postalo subjektivan i introvertan čin koji je pozivao na promišljanje", objašnjava Aleksandar Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, za BBC na srpskom.
Vreme se merilo muzikom
Za Miroslava je vokmen bio bitan deo odrastanja, jer je muziku „izneo iz sobe na ulice".
„To je bio način da se prekrati vreme u gradskom prevozu, ali i da imam pristup onom što volim, a to su albumi omiljenih bendova", kaže on.
Bio je to „modni trend", ali i „stvar prestiža".
„Sav važan ideš kroz grad i nosiš slušalice, a kad te sretne poznanik i pita šta slušaš, jedva čekaš da odgovoriš", dodaje.
On i neki od njegovih prijatelja nosili su slušalice kao stilski dodatak.
„Sećam se da mi je od moje kuće do centra grada trebalo onoliko vremena koliko traje jedna strana kasete albuma Balkan horor rok jugoslovenskog benda Električnog orgazma", priseća se on.
Pogledajte video: Kako se prave gramofonske ploče
'Nezainteresovanost i drskost' ili zašto je bilo 'kul' imati vokmen
Iako nije imao vokmen kao tinejdžer, Srđana Čeperkovića to nije sprečavalo da sluša muziku koju želi.
Zajedno sa kasetama, „pozajmljivao" je ovaj mali muzički uređaj od nekoliko godina starijeg brata.
„I to više da bih pozirao, nego da bih slušao muziku.
„Pojavljivao bih se sa vokmenom u školi i slušao ga prvenstveno za vreme časova, kako bih pred odeljenjem demonstrirao nezainteresovanost i drskost", kaže uz osmeh za BBC na srpskom.
Nekada bi čak i kaseta izostala, a ovaj stereo uređaj tada bi postao „simbol autentičnosti i bunta".
„Jednostavno, bez vokmena nisi mogao da budeš kul", dodaje Srđan.
Vokmen i sva njegova deca
Prvi od Sonijevih legendarnih prenosivih kasetofona pojavio se u prodaji 1. jula 1979. godine i koštao je oko 150 dolara.
Tada je muzika osvojila svaki delić javnog prostora - ulice, trgove, prevoz.
Pogledajte reklamu za Soni vokmen iz 1983. godine.
Vokmen je i danas ime rezervisano za uređaje proizvedene u kompaniji Soni, objašnjava profesor Janković.
„Osamdesete su sa sobom donele modni bum.
„Uz šarenu odeću, raznobojnu šminku i neobične frizure, ljudi su nosili i ovaj mali kasetofon", dodaje on.
Popularnost je trajala nešto manje od dve decenije.
„Zaluđenost vokmenima je išla do te mere da su postojale žurke na kojima se muzika nije puštala, već je svako nosio vlastiti vokmen", kaže Aleksandar Janković.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Krajem 1980-ih pojavile su se i singl kasete, na kojima je bila samo po jedna pesma, a potom i kompakt-disk, čija je uloga bila da čuva i prenosi podatke.
„Vokmen je tada zamenjen diskmenom, koji je radio po sličnom principu.
„Ali je bio nepouzdan, ako biste malo brže hodali, disk se izmeštao iz ležišta, a muzika prekidala", priseća se Janković.
Novi milenijum je doneo još promena.
„Onda je na tržište izašao i prvi ajpod, multimedijalni plejer američke kompanije Epl", dodaje on.
Svi ovi uređaji imali su što i prvi vokmen - mogućnost da se u muzici uživa bilo gde.
Muzika kao sloboda i način razlikovanja
Da bi nabavila nove kasete, tada četrnaestogodišnja Tatjana Radić Milutinović je dolazila do Beograda vikendima iz rodnog Valjeva, na berzu kaseta i ploča.
„Čitave nedelje smo se radovali što ćemo, kako smo govorili, doneti novu muziku", deli utiske Tatjana.
Prvi vokmen poklonili su joj roditelji.
Slušalice su bile metalne, a na delu koji se stavljao na uši, nalazio se sunđer.
Zbog česte upotrebe, vratanca koja pridržavaju kasetu su se polomila, ali ni to nije remetilo slušanje muzike.
„Tako je počela moja opsesija muzikom.
„Gradilo je to moj identitet i autentičnost, a pomagalo mi je i da se socijalizujem, jer sam sa vršnjacima komentarisala ono što bih slušala", kaže ona za BBC na srpskom.
Od tada je nalazila način da omiljeni bendovi uvek budu sa njom.
„Uz pomoć vokmena, diskmena, ajpoda, samo su se forme menjale", dodaje.
Profesor Janković objašnjava i da je za tinejdžere koji su odrastali 1980-ih i 1990-ih, muzika bila „način da se razlikuju i budu slobodni".
„I dalje mislim da je važno da slušaš muziku i doživiš je tako nema vizuelnog opterećenja koje sa sobom donosi ekran telefona, već da ti sama melodija pomogne da bolje razumeš sebe", smatra Tatjana.
Tatjana i danas posluša poneku pesmu na starom vokmenu.
„Za mene to nije običan tehnički uređaj, već prozor u svet", kaže.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
