Dolce vita, to jest sladak život, popularisan u istoimenom filmu Federika Felinija iz 1960, jedinstvena je fraza koja je prodala svetu ideju o Italiji kao zemlji duginih boja, gde se ostvaruju snovi.
Ove godine, servirana nam je još jedna porcija dolce vite, garnirana dozom gorčine: Ripli, poslednji prikaz romana Patriše Hajsmit iz 1955. Talentovani gospodin Ripli, stigao je nedavno na Netfliks.
Za scenario, režiju i produkciju zaslužan je bio Oskarom ovenčan Stiven Zalijan (Irac), a u glavnoj ulozi je irski glumac Endru Skot (Šerlok, Buvara).
Ova serija je nova verzija filma iz 1999, u kome su igrale brojne holivudske zvezde, a prati sličan snoliki put - od litica obale Amalfi do venecijanskih laguna, pričajući priču o sociopati prevarantu, čija opsesija seže do neslućenih dubina.
Ali Zalijanov Ripli je italijanski noar, inspirisan Hičkokom, u kome su legendarne jarke boje ove zemlje bukvalno prefarbane u sumorni crno-beli kontrast.
Po prvi put, gledaocima je predstavljen sladak život u Italiji, gde sve izgleda veličanstveno, ali se grozne stvari dešavaju.
Dok Ripli iznova podstiče naš apetit za svim stvarima koje dolaze iz Italije, istovremeno nameće staro pitanje - da li bajkovita dolce vita uopšte postoji? I kako je možemo iskusiti danas?
- „Evropski spavač“: Noćni voz koji povezuje neke od najvećih gradova kontinenta
- Zbog čega je Federiko Felini maestro italijanske kinematografije
- Hapšen, privođen, ali i dalje želi da obiđe ceo svet
Posetite obalu Amalfi
U Ripliju, glavni junak Tom prihvata zadatak da ubedi sina bogataša Dikija Grinlifa da se vrati kući sa odmora u Italiji, koji se odužio.
Napuštajući oronuli stan u Njujorku, kako bi se otisnuo na put koji će postati suluda avantura širom Italije, Tom se prvo zaustavlja u selu Atrani na obali Amalfi.
Veći deo zapleta smešten je u ovom malom kutku Italije, a zapravo nema boljeg mesta za otelotvorenje vizije o dolce viti od grube lepote ove oblasti, gde su voćnjaci, puni limuna, pribijeni uz srednjevekovne crkve, ugneždene na živopisnim liticama, a stari automobili su parkirani u alejama pastelnih boja.
Amalfijska obala deluje kao vremenska kapsula po mnogo čemu; možda je zato poistovećena sa „slatkim životom".
Kao proizvod Felinijevog filma, koji se smešten u Rimu, ikonografija dolce vita koncepta je nadahnuta slikama iz druge polovine 20. veka.
Pedesete i šezdesete godine 20. veka dugo su bile smatrane „zlatnim dobom", kada je Italija bila raspolućena između dve epohe - predratnog stanja u zemlji tradicije, seoskog života, verske posvećenosti, sve manje umetničke slave i posleratnog industrijskog buma, koji je iznedrio Fijat 500, skutere Vespu 98, Oliveti pisaće mašine i Moka lončiće za spremanje kafe.
Rim je prigrlio modernost, dok su ljudi duž obale Amalfi više voleli da stvari ostanu onakve kakve su - haotičnost Rima vidi se na površini, dok problemi u Amalfiju gnjile ispod idealnog prizora s razglednica.
Serija Ripli je smeštena u istu godinu u kojoj je snimljena La Dolce Vita, a svaki istančani detalj iz istorije je doveden do savršenstva, od poštanskih markica do novčanica lira.
Stanovnici Italije u poznijim godinama će sigurno patiti od nostalgije kada budu videli relikvije iz prošlih vremena poput luksuznih vagona u vozovima i muzičke liste emitovane u seriji, koja sadrži hitove voljene italijanske pop zvezde iz šezdesetih Mine.
Danas u Pozitanu i Amalfiju, posetiocima je servirana već spakovana dolce vita - prastarim gradovima dominiraju restorani i hoteli, osmišljeni da zadovolje očekivanja.
Plastificirani meniji na više jezika su svuda, a turisti se guraju u uskim kaldrmisanim ulicama, blokirajući najlepše panorame - svaki ugao je pretvoren u nečiju fotografiju za Instagram.
Zimi, ovi gradovi se pretvaraju u uspavane prostore: ulice su prazne, a štandovi sa suvenirima su ogoljeni kao zatvorene vožnje u luna parku, spremne da iznova zabave buljuk posetilaca, čim ponovo otpočne sezona.
U manjim mestima na obali Amalfi, poput ribarskih sela Prajano i Atrani, koje ne posećuju gomile turista, iskrenija verzija dolce vite i dalje postoji.
U Prajanu, istočno od Pozitana, lokalci se okupljaju u Baru del Sole da pijuckaju kapućino prepodne, a kamperi u sumrak.
Napolitanska pop muzika odjekuje iz zvučnika, a prodavnice nude šarene keramičke pločice, koje krase mnoge kuće duž ulice Via Masa, koja vodi do malene gradske plaže.
Kad stigne nedelja, zvono plavo-bele kupole crkve San Đenara, pod zaštitom Uneska, priziva stanovnike na mali trg sa koga možete posmatrati neverovatnu stenovitu lepotu obale.
Turisti su samo delić te slike - zajednica Prajana živi aktivan život.
Meštani su prisutni koliko i posetioci u lokalnim restoranima poput Sagir, u kome se služi morska hrana, ili Tratorija San Đenaro, u vlasništvu kuvara Đenara Galanija.
Krenite na putovanje autobusom do Amalfija, od koga može da vam bude pomalo muka, zbog vijugavog stenovitog SS163 puta, sa strmim liticama visokim 300 metara, a zatim prošetajte 800 metara istočno od parkinga Luna Rosa kako biste stigli u Atrani.
Ova najmanja opština u Italiji, zaštitila je čvrsto tradiciju, kao što i čuva malu plažu, na kojoj nema masovnog turizma kao u Pozitanu.
Ovo je magično mesto na puno načina - u seriji Ripli, Dikijeva devojka Mardž, dugo pokušava (i ne uspeva) da opiše njegovu suštinu u knjizi.
U stvarnosti, u Atraniju je svojevremeno živeo holandski umetnik M.C. Ešer, koji je iskoristio njegove lavirinte sa opčinjavajućim stepenicama kao inspiraciju za neke od radova.
Italijanske stepenice su simbol koji se provlači kroz seriju, predstavljajući Tomov stalni uspon u društvu i emotivnu borbu, a danas su meštanima i turistima deo svakodnevnog života.
Za one izdržljivije, potrebno je popeti se 750 stepenica kako bi se stiglo do dragulja ovog mesta - Utočišta Santa Marija del Bando, barokne kapele posađene na vrh stene odakle se proteže pogled na zaliv.
Da biste stigli do Dikijevog poseda u mavarskom stilu (vila Toričela), biće vam potrebna vožnja čamcem - ona se nalazi na Kapriju i može se rezervisati preko platforme Er-bi-enbi.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Tamna strana napuljske dolce vite
Ispod dolce vite uglavnom se krije nešto gorko.
I Italija nije tome izuzetak.
Ova zemlja se dugo suočava s brojnim problemima, od ekonomske nejednakosti između severa i juga do nezaposlenosti, kriminala i razočaranja stanovništva.
Mnogo od onih koji rade na održavanju dolce vita sna za turiste su mladi sa fakultetskim obrazovanjem, prisiljeni da rade slabo plaćene poslove, jer druge mogućnosti ne postoje.
Novi Ripli često nas trgne u sred dolce vita sanjarenja, ističući pukotine na površini - poput Felinijevog filma iz 1960.
U poređenju sa originalnim filmom iz 1999, koji više podseća na razglednicu, nova verzija je mnogo mračnija.
U seriji se spominju italijanska birokratija, kriminal, čak i ozloglašena napuljska mafija - Kamora.
Toma prevari beskrupulozni taksista čim kroči van napuljske centralne stanice, a zatim mu priđu dvojica tipova koji su verovatno mafijaši usred pjace u Atraniju.
Dok se Tom bavi podlostima, lokalci ga neprestano sumnjičavo posmatraju, kao da su namirisali da je među njima još jedan prevarant.
Najveći deo razgovora između Toma i Dikija bavi se veštinom prevare, dok se istovremeno Tom igra sa vlastitim plenom.
Ironično je što Diki može da namiriše mafijaša na kilometar, ali tragično nije u stanju da shvati opseg Tomove mračne genijalnosti.
Serija se često poziva na slikara Karavađa i izgleda kao jedna od njegovih slika - barokna, senzualna, oslonjena na chiaroscuro (svetlo-tamno) stil, čime se podvlače snažni kontrasti Italije.
Kad posmatraju Italiju s romantične strane, ljudi često sve njene grehove svaljuju na jedno mesto - Napulj, naširoko poznat po kriminalu i problemima sa odnošenjem otpada.
Ali Amalfi je smešten u isti kulturni kontekst kao i Napulj, grad koji je sinonim za neke od najpoznatijih elemenata dolce vite poput pice i espresa.
U nekom smislu, to je bajkovito mesto, s baroknim palatama nasuprot vulkanu Vezuvu.
Ali prljav veš ovog grada je vidljiv koliko i čaršavi koji vise sa žica između zgrada.
To je grad koji je razoren privrednim i društvenim problemima, a gde su mnoge jedinstvene kulturne tradicije, od ulične umetnosti do lokalnog folklora, rođene kao odgovor na takvo ugnjetavanje.
Ignorisati ili prevideti Napulj - dragulj od grada, uprkos viševekovnim mukama, predstavlja suštinsko nerazumevanje Italije i dolce vite.
„Slatko li je ne raditi ništa"
I dok san o dolce viti ima jasno definisanu estetiku, takođe ima i određeni modus operandi - dolce far niente ili „slatko li je ne raditi ništa".
Zapravo, to „ne raditi ništa" je glavni pokretač Riplijevog zapleta, pošto Dikijevog oca brine sinovljeva inercija.
Zbog vlažne klime i viševekovnog društva zasnovanog na privredi, život u italijanskim selima je često spor i odvija se oko stola za ručavanje.
Zlatno doba filmova iz Ćinećita studija zapakovalo je ovaj životni stil u kutiju s dolce vita nalepnicom.
A to je sada nezvanično postao italijanski način života, a i isplativo privlačno mesto.
Ali istine radi, nije potrebno da idete do obale Amalfi da biste pronašli dolce vitu - možete njene odbleske pronaći svuda u ovoj zemlji, čak i u većim gradovima.
Brzi espreso u baru, besciljno lutanje pjacom, ručak koji traje četiri sata od antipasto obroka do obaveznog amara (biljni liker koji se konzumira posle večere).
Dolce vita zapravo znači uživanje u malim zadovoljstvima svakodnevnog života u potpunoj spontanosti.
U seriji Ripli, pokušaj Mardž da napiše knjigu o gradiću Atrani zapravo je neka vrsta interne šale - u tom mestašcu se ni onda ni sada ne dešava ništa posebno.
Lokalci se izležavaju na pjacama, vuku namirnice uz stepenice; posetioci lutaju okolo tražeći neku vrstu uzbuđenja, odustaju od penjanja stepenicama skroz do vrha, zadovoljavajući se aperitivom i sladoledom na pjaci, dok očima upijaju plavetnilo napuljskog zaliva.
Usvajanje razmišljanja „slatko li je ne raditi ništa" može ponekad biti radikalni čin.
Naučiti da se prepustiš i uživaš u tišini. Ili u haosu.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
