Ponekad zvuci mogu biti varljivi.
Zvuk auspuha automobila može vas naterati da skočite; vatromet da se trgnete; ali čim smo čuli pucnjavu na poljima Batler farma nešto posle 18 sati po američkom vremenu u subotu, svi smo odmah znali da su to pucnji, a bilo ih je mnogo.
Donald Tramp je bio usred rečenice kada su odjeknuli pucnji.
Uhvatio se za uvo pre nego što je pao na zemlju, okružen agentima bezbednosnih službi.
Tada to nismo znali, ali napadač je bio jedva 150 metara udaljen od mesta gde smo stajali.
Ležao je na krovu ambara i ispalio najmanje šest metaka iz puške AR-15 na bivšeg predsednika i prestrašene posetioce.
- Tramp posle pokušaja atentata poziva Amerikance da budu 'ujedinjeni'
- Ubistvo Džona F. Kenedija - teorije zavere i pitanja bez odgovora
- Džonson, Klinton, Tramp (i Nikson): Svi članovi „ozloglašenog" kluba
Upravo sam se spremao za uključenje u vesti radio programa BBC svetskog servisa - kolege su čekale na vezi na drugoj strani.
Umesto izveštaja, naš tročlani tim, producentkinja Iona Hampson i snimatelj Sem Biti, bacio se na zemlju, koristeći naš automobil kao zaštitu, jedini zaklon koje smo imali.
Nismo imali pojma odakle dolazi pucnjava, koliko je bilo napadača i koliko će trajati.
Iskreno, bilo je zastrašujuće.
Dok smo ležali na zemlji, Sem je uključio kameru, a ja sam pokušao da iznesem prve utiske o onom šta se dešava.
U tom trenutku nismo imali konkretnije informacije, sem da se oko šest minuta pošto je Donald Tramp počeo da govori, čula pucnjava.
Čuo sam vriske iz gomile, ali više nisam čuo bivšeg predsednika kako govori.
Da li je pogođen, da li je mrtav? Ove misli su mi prolazile kroz glavu.
Kada smo shvatili da je pucnjava stala, Iona mi je pomogla da ustanem sa zemlje i uključili smo se uživo u televizijske vesti dok su šokirani i zastrašeni posetioci skupa jurili ka izlazu.
Dok je Iona ubeđivala preplašene ljude da pristanu da razgovaraju sa mnom uživo, njihove reakcije su bile snažne.
Mnogi su bili, razumljivo, uplašeni; drugi su bili ošamućeni i zbunjeni; neki su bili ljuti, veoma ljuti.
Jedan od njih, Greg, rekao je da je video napadača kako „puzi kao medved" na krovu ambara nekoliko minuta pre nego što je izbio haos, te je mahnito pokušavao da ukaže na njega policiji i Tajnoj službi.
Drugi čovek - i ja ga razumem - bio je besan što smo u programu; postavio se između Sema i mene, vičući da prestanem.
Položio sam ruku što sam nežnije mogao na njegovu i objasnio mu, dok smo bili u programu, da je važno da ljudi znaju šta se upravo dogodilo; javnost je, rekao sam, morala da zna.
Posle mojih molbi, on je popustio - i dalje nesrećan i još ljut, s pravom, zbog onoga što je upravo doživeo.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Drugi su izrazili bes kroz političku prizmu.
Jedan čovek mi je prišao i rekao: „Prvi su pucali. Ovo je [psovke] rat".
Drugi je samo povikao: „Građanski rat" dok je prolazio iza mene.
Nekoliko minuta kasnije, na obližnjem kamionu osvanuo je ogroman elektronski bilbord - lice Donalda Trampa uokvireno metom - uz poruku „Demokrate su pokušale atentat - predsednik Tramp".
Obuzela me je jeza - i počeo sam da shvatam užas mogućih posledica ovog čina.
Ali usred straha i besa, osećala se duboka tuga. Ljudi koji su bili odane Trampove pristalice, predani vlasnici oružja, naglas su se pitali kuda ide Amerika.
Kao da više nisu mogli da prepoznaju zemlju u kojoj žive - kao da je sve postalo strano i nepoznato.
Devin, ovdašnji farmer, došao je na skup sa sinom Kolbijem. Bio je to Kolbijev prvi politički miting - sa samo 14 godina, još nije dovoljno star da glasa.
Ali prvo Kolbijevo iskustvo o sirovosti demokratije bilo je da vidi dvoje ranjenih ljudi na nosilima kako ih bolničari trčeći voze u kola hitne pomoći.
Teško je posumnjati da slike bljeska iz cevi snajperista Tajne službe koji su ubili napadača neće ostati sa njim do kraja života.
Izveštavao sam sa lica mesta nekoliko pucnjava za ovih deset godina kako radim kao dopisnik iz Amerike - ali uvek neposredno posle incidenata - nikada do sada nisam bio prisutan kada je neko zaista povukao okidač.
Ne želim ponovo da doživim ovako nešto, a u ovoj zemlji koja voli oružje, čak su i oni privrženi njihovim pištoljima i puškama u ovom ruralnom delu zapadne Pensilvanije delovali zgroženo i zabrinuto zbog iznenadnog nasilja kojem su svedočili na suncu u kasnim popodnevnim satima dok su se pitali da li je njihov politički heroj još živ.
Ali ono što se dogodilo u Batleru je mnogo šire od rasprava oko kontrole oružja.
Amerika je godinama kružila ka ovom trenutku - političkoj kulturi koja nije samo neprijateljska već i potpuno otrovna.
Ljudima je ovde - ili da kažem nekim ljudima ovde - lako da mrze političke protivnike, to je organsko; postalo je deo nacionalnog DNK mržnje.
I nije samo politički problem. Ovaj osećaj se vidi u podelama između Zapadne i Istočne obale i središnje Amerike.
Između severa i juga; između gradova i ruralne Amerike - sve se definiše u smislu da nije nešto ili neko drugi.
Trenuci u istoriji mogu se zaista suditi samo retrospektivno.
Ali pretpostavljam da će ovaj događaj ostati jedan od tih trenutaka.
Pitanje za lidere javnog mnjenja u ovoj zemlji je šta će sada izabrati - da rasplamsavaju ili da smiruju.
Da se dalje dele ili da se ponovo ujedine.
Kao autsajder, ali neko ko zaista voli ovu zemlju, ne gajim previše nade.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
