Amanda je imala četiri godine kada je njena majka otišla od kuće.
Iako nije znala pravi razlog majčinog odlaska, naslućivala je da nešto nije u redu.
Ostala je sa ocem, živeli su u Sao Paolu, jednom od najvećih gradova Brazila.
Godinama kasnije, Amanda saznaje da je njenoj majci Sesiliji dijagnostikovana šizofrenija.
Posle jednog od težih psihičkih slomova, Sesilija je hospitalizovana u jednoj od mnogobrojnih psihijatrijskih bolnica.
Osam godina kasnije vratila se kući.
- Večiti ringišpil: Život sa bipolarnim poremećajem u Srbiji
- Napadi panike: Uznemirujuća oluja koja se iznova vraća
- Darkova priča: Depresija kao tuga sa sto lica
Gotovo dve decenije kasnije, Amanda Marton, novinarka i urednica časopisa Anfibija, u Čileu, državi u kojoj trenutno živi, odlučila je da porodičnu istoriju ispriča u knjizi: Nisam želela da ličim na tebe.
Pored odnosa sa majkom, Marton se u knjizi osvrće i na predrasude, stereotipe i mitove koji prate ljude sa ovim mentalnim oboljenjem.
Prenosi i naučne činjenice, intervjue sa stručnjacima i iskustva drugih ljudi.
U razgovoru za BBC Mundo, ova čileansko-brazilska novinarka govori i o sopstvenim strahovima, ukazujući na nedovoljno znanja o šizofreniji.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Amanda Marton je imala 20 godina kada je saznala da ima 13 odsto šansi da da razvije šizofreniju.
Ukoliko se do 30. godine simptomi ne manifestuju, onda su šanse da će se javiti male.
Nesvesno je postala opsednuta temom.
Pročitala je na stotine naučnih radova o mentalnom zdravlju.
Približavajući se 30. godini shvatila je da je licemerno da piše o tuđim iskustvima, a ne sopstvenim.
„To me je motivisalo da počnem da pišem", kaže ona.
Želela je da napiše sve pre 30. godine, u slučaju da joj se nešto ipak dogodi.
Tih godina radila je po nekoliko poslova, sumanuto je čitala.
„Ponašala sam se, moglo bi se reći, sumanuto", priseća se Marton.
Kada je napunila 30. ključnu godinu, a simptoma šizofrenije nije bilo, osetila je 'prazninu'.
„To je kao kada prolazite kroz veoma važan sukob i on odjednom stane.
„Tu je i olakšanje, ali i praznina, pitate se - 'šta dalje'", priča ona.
Šizofrenija će uvek biti deo njenog života, ali ona ne želi da bude glavni element.
„Kada pomislim na mamu, ne želim da mislim o njoj kao ženi sa šizofrenijom.
„Moja mama je mnogo više od toga."
- Ako ste usamljeni, niste sami: ovo osećanje pogađa i stare i mlade
- Kako da preokrenete anksioznost u vlastitu korist
- „Anoreksija moje ćerke bila je put u pakao“
Kako je sve počelo?
Amanda Marton je verovala da su se prvi simptomi šizofrenije kod njene majke razvili kada je ona imala četiri godine.
Godinama kasnije saznala je da su se zapravo javili dok je njena majka bila trudna.
Pomišljala je da je ona kriva za majčinu bolest, dodatno ju je pogađalo što u to vreme niko nije znao kako da na adekvatan način postupi sa njenom majkom, jer je bilo jako malo informacija u vezi sa šizofrenijom.
Lekari su u početku mislili da je njena majka depresivna, a potom da pati od bipolarnog poremećaja.
Šizofreniju su dijagnostikovali kada je Amanda imala četiri godine.
Njena majka je tada hospitalizovana.
Iako je Amanda imala svega četiri godine naslućivala je da nešto nije u redu.
Pamti da majci nije dozvoljavala da je mazi u krevetu.
„Kao da je u vazduhu visio miris bolesti: mešavina cigareta, njenog parfema i kreme koju je koristila.
„Mirisalo je na lošu higijenu", priseća se novinarka.
Čini joj se da i dalje može da ga oseti.
„Kada neko ima psihičkih problema, ima tendenciju da zanemaruje sebe", kaže ona.
I posle toliko godina, pamti dan kada je majka otišla od kuće.
Dok su se opraštale rekla joj je da ide da poseti „Amandinu baku, a njenu majku".
„Zamolila me je da je čekam. Dala sam joj oslikanu maramicu.
„Otišla je i nije je bilo četiri godine", dodaje.
Ne seća da je za to vreme ikada pitala za nju.
Odrastala je, ali se odsustvo majke uvek osećalo.
Jedno od bolnijih sećanja bilo je pripremanje poklona u školi povodom Dana majki (obeležava se 15. maja) .
Majka joj je u početku slala pisma u limenkama piva ili energetskih pića, ubacujući ih kroz prozor.
Amanda ih je čitala kada otac nije bio kod kuće, znala je da ne sme nikome da ih pokazuje.
Datum koji nikada neće da zaboravi je 31. jul 2001.
Njena majka se tada vratila.
Bili su to teški dani ne samo za nju, već i za njenog tatu.
Usledio je period ponovnog upoznavanja. Mnogo toga se promenilo.
Nekoliko godina kasnije, kada je Amanda imala 20 godina, njena majka je imala težak psihički napad.
„Bilo je veoma bolno. To je bila prekretnica.
„Kada sam stigla u Brazil, za vreme letnjeg raspusta, shvatila sam da nešto nije u redu. Pitala me je za moje nepostojeće sestre i setila sam se trauma iz detinjstva", priseća se novinarka.
Odvela ju je u bolnicu.
Tada su joj prvi put saopštili da njena majka ima šizofreniju.
Doktor joj je rekao da moraju da je hospitaliziju, ali se Amanda tome protivila.
Želela je da preuzme odgovornost i brine o majci.
Svesna da može da nasledi šizofreniju, Amanda se nije plašila posledica niti šok terapije, već predrasuda i stereotipa drugih ljudi.
Njena majka je izgubila prijatelje, nisu razumeli njene psihičke slomove.
„Gubite prijatelje, nemate posao, ne možete da napredujete u različitim oblastima. Moja majka je u tom pogledu veoma hrabra, jaka i otporna. Ne znam da li bih uspela da se izborim na isti način kao ona.
„Strahovala sam da ću biti na teretu parternu i roditeljima", kaže ova 31-godišnjakinja.
Amanda je odlučila da neće da ima decu u slučaju da se i kod nje ispolji šizofrenija.
„Nisam želela da moje dete prolazi kroz ono što sam ja morala", dodaje.
Na pisanje knjige motivisalo Amandu ju motivisalo i kako kaže, ogormno neznanje o ovoj bolesti.
„Iznerviram se kada ljudi upotrebe izraz 'šizofreničar' - to samo pojačava stereotipe.
„Veruje se da ljudi sa šizofrenijom mogu da budu nasili, a to nije istina. Naučni podaci pokazuju da su oni žrtve nasilja zbog sopstvenog stanja", objašnjava Amanda.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) šizofrenija je dijagnostikovana kod 250 miliona ljudi širom sveta.
„To je mnogo i ne znam zašto više ne govorimo o tome.
„Toliko je predrasuda koje bi trebalo razbiti", smatra ona.
BBC Mundo: U poslednjoj rečenici kažete da se više ne plašite da ličite na majku...
Amanda: Nisam želela da budem kao moja majka. Istražujući istoriju, shvatila sam da smo veoma slične.
Volela bih da sam joj sličnija u nekim drugim situacijama. Ona je strpljivija, manje ulazi u sukobe. Volela bih da im više te njene slatkoće.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
