Zdravo, dobili ste govornu poštu Jasmin Rufo. Molim vas, ne ostavljajte poruku jer je neću preslušati niti ću vas pozvati.
Nažalost, to nije moja poruka na telefonskoj sekretarici, ali da li bih, kao i većina pripadnika generacije Z i milenijalaca volela da jeste?
Nema sumnje.
Nedavno istraživanje je pokazalo da se četvrtina ljudi starosti između 18 i 34 godine nikada ne javlja na telefon - ispitanici kažu da ignorišu zvono, odgovaraju tekstualnim porukama ili ako im je broj nepoznat, na internetu traže ko je njegov vlasnik.
Anketa Jusviča (Uswitch), britanskog sajta koji pruža usluge poređenja cena, koja je obuhvatila 2.000 ispitanika, ustanovila je da skoro 70 odsto ljudi starosti između 18 i 34 godine više voli SMS poruke nego telefonske pozive.
- Stigla je nova generacija - zumeri: Ko su oni, zašto su važni i kako utiču na današnji svet
- Generacija Z: Samouki u digitalnom svetu
- Zašto je generacija Z sklona konzervativizmu
- Zašto je mladima u Srbiji sve teže da steknu prijatelje
Starijim generacijama je razgovor telefonom normalan - kada su bili tinejdžeri, moji roditelji su se sa njihovom braćom i sestrama borili da se domognu fiksnog telefona u hodniku, a zatim bi cela porodica slušala njihove razgovore.
Za razliku od njih, u mojim tinejdžerskim danima ja sam slala tekstualne poruke.
Od trenutka kada sam za moj 13. rođendan dobila ružičastu Nokiju na preklop, bila sam opsednuta pisanjem poruka.
Svako veče posle škole provodila bih pišući mojim prijateljima poruke od 160 karaktera, uklanjajući sve nepotrebne razmake i samoglasnike sve dok poruka ne bi ličila na zbrkane suglasnike koju bi se mučio da dešifruje čak i Vladin štab za komunikacije (GCHQ), obaveštajna i bezbednosna služba Ujedinjenog kraljevstva (UK) odgovorna za pružanje i osiguranje elektronskih obaveštajnih podataka.
A s obzirom da je slanje poruke koštalo 10 penija, nije bilo šanse da premašim dozvoljen broj karaktera po poruci, 161.
Pozivi mobilnim telefonom su 2009. godine koštali čitavo bogatstvo.
„Nismo ti dali ovaj telefon da vodiš tračeve sa tvojim prijateljima celo veče", podsećali bi me roditelji kad bi videli moj mesečni račun za telefon.
I tako je rođena generacija koja piše poruke: pozivi mobilnim telefonom služili su za hitne situacije, a fiksni se retko koristio za razgovor sa bakom i dekom.
Psihološkinja Elena Turoni objašnjava da pošto mladi ljudi nisu razvili naviku da razgovaraju telefonom, „to im je sada čudno jer nije uobičajeno".
Zbog toga mladi ljudi strahuju od najgoreg kada im telefon zazvoni (ili počne tiho da svetli jer je svima mlađim od 35 godina zvono isključeno).
Više od polovine mladih ljudi koji su učestvovali u anketi Jusviča priznalo je da misle da neočekivani poziv znači lošu vest.
Psihoterapeutkinja Eloiz Skiner objašnjava da anksioznost u vezi sa pozivima potiče od toga što se oni „povezuju sa nečim lošim - slutnjom ili strahom".
„Kako su nam životi sve užurbaniji, a radni rasporedi nepredvidljiviji, imamo sve manje vremena da pozovemo prijatelja samo da ih upitamo kako su i da li ima nešto novo.
„Dakle, telefonskim pozivima se pribegava samo za saopštavanje važnih vesti koje često mogu da budu složene i teške".
„Tačno tako", kaže 26-godišnji Džek Longli, dodajući da nikada ne odgovara na nepoznate brojeve, „jer su ili prevaranti ili prodavci nekih proizvoda".
„Lakše je jednostavno ignorisati pozive nego saznavati da li su bitni i opravdani".
Ali to što ne razgovaraju telefonom ne znači da mladi ljudi ne održavaju vezu sa njihovim prijateljima - naša ćaskanja u grupi tokom dana su mešavina banalnih poruka, mimova, tračeva i, odnedavno, glasovnih poruka.
Mnogi ovakvi razgovori se sada vode na društvenim mrežama, posebno na Instagramu i Snepčetu gde je lakše slati slike i mimove uz tekstualne poruke.
Iako se svi protivimo telefonskim pozivima, mišljenje mlađe generacije o glasovnim porukama je podeljeno.
U anketi Jusviča, 37 odsto ispitanika između 18 i 34 godine kaže da najviše komuniciraju putem glasovnih poruka.
Poređenja radi, samo jedan odsto ljudi između 35 i 54 godine više voli glasovne poruke od poziva telefonom.
„Glasovna poruka je isto kao razgovor telefonom, ali je bolja", kaže 19-godišnja studentkinja Suzi Džons.
„Možete da čujete glas vašeg prijatelja, ali ne osećate pritisak, tako da je to ljubazniji način komunikacije".
Ali meni je mučno da slušam petominutnu glasovnu poruku prijatelja koji me obaveštava o njegovom životu - poruka odluta na sporedne teme, svaka druga reč je „ovaj" ili „hm", i sve je moglo da se ispriča u par tekstualnih poruka.
I tekstualne i glasovne poruke omogućavaju mladim ljudima da u razgovoru učestvuju onoliko koliko žele i da pruže promišljenije i obazrivije odgovore.
Fobija od telefona na radnom mestu
U kojoj meri fobija od telefonskih poziva u ličnom životu počinje da utiče na poslovni?
Henri Nelson Kejs je 31-godišnji advokat i kreator sadržaja koji objavljuje video snimke o milenijalcima - skečevi prikazuju nervozu zbog slanja elektronske pošte svima u preduzeću, ljubazno odbijanjem da se radi prekovremeno i, naravno, zaposlenog koji čini sve da izbegne telefonske pozive.
Objašnjava da mrzi razgovore telefonom zbog „anksioznosti povezane sa razgovorima u realnom vremenu, mogućih neprijatnosti i nemanja odgovora, kao i pritiska da se odmah odgovori".
„Razgovori telefonom su intimniji i zahtevaju veću otvorenost, dok u razmeni tekstualnih poruka možemo da držimo odstojanje i ne moramo da iskazujemo osećanja ili da se otvaramo, a ipak nam omogućavaju da se povežemo", objašnjava dr Turoni.
Dunja Relić, 27-godišnja pravnica, kaže da na radnom mestu izbegava razgovore telefonom, jer „mogu da joj oduzmu vreme i da zbog njih ne stigne da završi sve što treba".
Skiner ovo opisuje kao pomisao „ovo je moglo da obavi elektronskom poštom".
„Sve je jači osećaj da je vreme dragoceno, a kada nekog pozovemo ta osoba mora da prekine ono što radi i posveti pažnju razgovoru - što je teško onima koji istovremeno obavljaju više poslova".
Džejms Holton, 64-godišnji vlasnik preduzeća, kaže da se njegovi mlađi zaposleni retko javljaju na telefonske pozive i da „na njih odgovaraju ili porukom da su zauzeti ili da je poziv preusmeren na moj broj, pa se veza uopšte ne uspostavi".
„Uvek imaju spreman izgovor, a najčešće je taj da je zvono na mom telefonu isključeno pa poziv nisam čuo, a kasnije sam zaboravio da se javim".
Kaže da je morao da se prilagodi nakon što je primetio „vidljiv jaz u komunikaciji" i dodaje da „ako je zaposlenima ugodnije da pišu poruke, onda je moja dužnost da poštujem njihov izbor".
Ali, da li zbog sklonosti ka neverbalnoj komunikaciji i želji da radimo od kuće, gubimo sposobnost da obavljamo neplanirane i neformalne razgovore?
Skiner kaže da ako se trenutni trend nastavi onda „možemo da izgubimo osećaj bliskosti i povezanosti".
„Kada razgovaramo usmeno, imamo osećaj da se bolje razumemo u pogledu osećanja, posla i ličnih stvari", dodaje ona.
„Takav razgovor može da nas učini ispunjenijim, posebno na radnom mestu".
Kjara Brodi, 25-godišnja menadžerka supermarketa, se protivi ovom trendu i kaže da „voli i ceni kada me pozovu moji nadređeni na poslu".
„To je obzirnije nego poruke jer zahteva određeni napor, tako da zaista znate da vaš rukovodilac ceni vaš doprinos".
Ona voli da razgovara telefonom sa kolegama naročito kada radi od kuće jer se ponekad „oseća usamljeno, pa je lepo održavati vezu" sa njima.
Iako neki ljudi ovaj novi trend komunikacije mogu da smatraju još jednim dokazom da smo generacija „pahuljica", to je daleko od istine.
Zapravo se radi o prilagođavanju.
Nema sumnje da su se ljudi pre 25 godina opirali prelasku sa faksa na elektronsku poštu, ali promena je učinila komunikaciju daleko delotvornijom.
Možda je sada vreme da prepoznamo moć tekstualnih poruka i baš kao što smo faks prestali da koristimo 1990-ih, tako 2024. godine možemo da se oprostimo od razgovora telefonom od kojih toliko zaziremo.
Pogledajte video: Zavisnost od društvenih mreža i izgubljeno detinjstvo
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
