Megi Smit, koja je umrla u 89. godini, unela je neverovatan raspon izraza u njene uloge i osvojila velike pohvale kako režisera, tako i kolega glumaca.
Za nju se pričalo da nikada nije olako shvatala ulogu i da je na probama često šetala okolo ponavljajući njene replike dok je ostatak glumačke ekipe bio na pauzi.
U profesiji ozloglašenoj po neizvesnosti, njena karijera je bila duga.
Prvu ulogu ostvarila je 1952. godine i šest decenija kasnije je i dalje radila, prešavši put od ambiciozne zvezde do nacionalnog blaga.
- Kakav je bio život „najlepše žene u istoriji filma"
- Robi Koltrejn: Glumac koji je bio i komičan i ozbiljan, ali uvek upečatljiv
- Hari Poter: Da li je Mirijam Margolis u pravu da je „krajnje vreme da odrasli obožavaoci odrastu“
Margaret Natali Smit rođena je u Ilfordu, u engleskog grofiviji Eseksu, 28. decembra 1934. godine.
Otac joj je bio patolog.
Kako se rat bližio, porodica se preselila u Oksford, a mlada Megi je pohađala Oksfordsku školu za devojčice.
Pozorišnu karijeru počela je kao suflerka i rezervna glumica u Oksfordskom pozorištu.
Jednom je izjavila da nikada nije izašla na scenu dok je bila u tom pozorištu, jer se niko od glumaca nikada nije razboleo.
Njena pozorišna trupa se 1955. godine preselila u malo pozorište u Londonu, gde je privukla pažnju američkog producenta Leonarda Stilmana, koji joj je dao ulogu u mjuziklu Nova lica (New Faces) koja je počela da se prikazuje na Brodveju u junu 1956. godine.
Isticala se među nepoznatim glumicama i glumcima i po povratku u London dobila je šestomesečnu ulogu u mjuziklu Share My Lettuce u kojem je igrao Kenet Vilijams.
Na filmu se prvi put pojavila u drami Dete u kući (Child in the House).iz 1956. godine, za koju nije potpisana na odjavnom rolu.
Dve godine kasnije nominovana je za Filmske nagrade Britanske akademije (BAFTA) za najbolju novu glumicu za ulogu u kriminalističkom filmu iz 1958. godine Nowhere to Go, u kojoj je igrala devojku koja skriva odbeglog osuđenika.
Opisujući njenu ulogu u hit londonskoj produkciji Meri Meri (Mary Mary) 1963. godine, londonski dnevnik Tajms je napisoa da je ona „spasla ovu površnu brodvejsku komediju".
Prvi Oskar
U filmu Vrlo važne osobe (The VIPs) umalo je zasenila Ričarda Bartona u ključnoj sceni.
Jedan kritičar je primetio da „kada je Megi Smit na ekranu, slika se pomera", a Barton je posle toga zadirkujući opisao njenu scenu kao „veliku krađu".
U Narodnom pozorištu, ulogu Dezdemone ponudio joj je 1963. godine Lorens Olivije koji je igrao Otela u istoimenoj predstavi.
Dve godine kasnije, film Otelo snimila je izvorna glumačka ekipa, a Smit je nominovan za Oskara.
Međunarodnu slavu stekla je 1969. godine ulogom odlučno netradcionalne učiteljice u filmu Najbolje godine gospođice Džin Brodi (The Prime of Miss Jean Brodie).
Za ovu ulogu dobila je Oskara za najbolju glumicu.
Takođe se udala za glavnog glumca Roberta Stivensa.
Još jednom je nominovana za Oskara za najbolju glumicu za ulogu tetke Avguste u filmu Džordža Kjukora, Putovanja sa mojom tetkom (Travels With My Aunt), iz 1972. godine.
Od Stivensa se razvela 1975., a godinu dana kasnije udala se za dramaturga Beverlija Krosa.
Preselila se u Kanadu i bila četiri godine u trupi u kojoj je igrala značajnije uloge u Magbetu i Ričardu Trećem.
Pišući o njenoj ulozi Lejdi Magbet, jedan kritičar je rekao da je „spojila njenu sopstvenu živopisnu ličnost sa ličnošću njenog harizmatičnog lika".
Uprkos uspehu, bila je skromna u pogledu njenih dostignuća, i govorila je: „Jedna je išla u školu, jedna je htela da glumi, jedna je počela da glumi, a jedna još glumi".
Na velikom platnu je 1978. godine igrala zajedno sa Piterom Justinovom u filmu Smrt na Nilu (Death on the Nile), i iste godine odigrala je ulogu Dajane Bari u filmu Nila Sajmona Kalifornijski apartman (California Suite).
Osamdesete godine obeležila je mnogim nezaboravnim filmskim ostvarenjima i dobila je više nagrada, među kojima i BAFTA nagrade za komediju A Private Function i Sobu sa pogledom (A Room With A View), a za ulogu u drugom dobila je i Zlatni globus i nominovana je za Oskara.
Na pozorišne daske se vratila 1987. godine u predstavi Lettice and Lovage u Gloub teatru u Londonu pre nego što je produkcija prebačena u Njujork.
Međutim, doživela je nezgodu na biciklu i kasnije saznala da treba da operiše oko.
Kada je nakon 12 meseci konačno nastavila da igra u ovoj predsatvi, dobila je američku pozorišnu nagradu Toni.
Uloga u serijalu o Hariju Poteru
Titulu dame Ujedinjenog Kraljevstva dobila je 1990., a godinu dana kasnije igrala je ostarelu Vendi u filmu Kuka (Hook), nastavku Petra Pana Stivena Spilberga.
Usledile su uloge u drugim filmovima, među kojima su Sestre u Akciji (Sister Act) sa Vupi Goldberg, i Tajni vrt (The Secret Garden) koja joj je donela nominaciju za nagradu BAFTAa.
Za ulogu Betsi Trotvud u BBC-jevoj produkciji Dejvida Koperfilda nominovana je za nagrade BAFTA i Emi.
Godinu dana kasnije, pojavila se kao profesorka Mekgonagal u filmu Hari Poter i Kamen mudrosti (Harry Potter and the Philosopher's Stone), koju će igrati u svim narednim serijalima o Poteru.
Navodno je bila jedina iz cele glumačke ekipe koju je autorka knjiga o Hariju Poteru Džej-Kej Rouling posebno tražila da igra u serijalu.
Sa njenom dugogodišnjom prijateljicom i koleginicom Džudi Denč se 2004. zajedno pojavila u drami Dame u boji lavandi (Ladies in Lavender).
Njujorški dnevnik Njujork tajms je napisao da su Smit i Denč „uronile u njihove uloge jednako lako kao kućne mačke koje se ušuškavaju u jorgan tokom kišne i vetrovite noći".
Dauntonska opatija
Dve godine kasnije igrala je osiromašenz groficu od Trentama u Gosford park (Gosford Park), filmu Roberta Altmana o ubistvu u engleskoj seoskoj kući.
Bila je to uloga koju je verovatno ponovila po svemu osim imenu u britanskoj dramskoj istorijskoj televizijskoj serija Dauntonska opatija (Downton Abbey).
Ime njenog lika se možda promenilo u groficu od Grantama, ali je u suštini njena izvedba bila slična.
„Istina je da ne tolerišem budale, ali ni oni mene ne tolerišu, tako da sam razdražljiva", rekla je jednom prilikom.
„Možda zato prilično dobro tumačim uloge razdražljivih starijih dama".
U glumačkoj ekipi Dauntonske opatije ostala je do 2015. godine kada se serija konačno završila, a ulou je ponovila u dva filma 2019. i 2022. godine.
Dok je 2007. godine snimala fil Hari Potera i Polukrvni princ (The Half-Blood Prince), dijagnostikovan joj je rak dojke.
Posle dve godine tretmana dobila je rezultate da je izlečena.
Iako se posle bolesti osećala slaba, nastavila je da glumi u poslednjem filmu o Hariju Poteru i bila je nominovana za nagradu BAFTA za ulogu u filmu Egzotični hotel Marigold (The Best Exotic Marigold Hotel) iz 2012. godine.
Godine 2015. odigrala je dirljivu ulogu u filmu Dama iz dvorišta (The Lady in the Van), zasnovanom na istinitoj priči o Meri Šepard, starijoj ženi koja je 15 godina živela u starom kombiju u dvorištu pisca Alana Beneta u Londonu.
Prethodno se pojavila u pozorišnoj verziji priče, za koju je osvojila nagradu Lorens Olivije za najbolju glumicu, i adaptaciji Benetove drame koju je uradio BBC Radio 4 2009. godine.
Megi je dala nekoliko intervjua, a jednom je zamoljena da definiše privlačnost glume.
„Sviđa mi se ono efemerno u pozorištu, svaka predstava je kao duh - bude tu, a zatim nestane".
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
