Donošenje vode za piće je naporan dnevni posao koji obavlja milioni žena u Indiji.
Čak i kada ne moraju da se bore sa vrelim ili ledenim temperaturama, one svakodnevno pešače kilometrima, noseći krčage na glavi i kante u rukama da obezbede potrebne količine vode njihovim domaćinstvima.
„To je svakodnevna borba.
„Toliko se umorim da se srušim kada završim", kaže Sunita Burbade iz Tringalvadija, plemenskog sela 180 kilometara udaljenog od indijskog finansijskog centra Mumbaja.
- Da li vazduh može biti novi izvor vode
- Ekstremna vrućina može da udvostruči rizik od mrtvorođenja, pokazuje istraživanje
- Deset godina kasnije: Životi koje je promenilo grupno silovanje u Indiji
Burbade svakog dana potroši četiri do pet sati da ode do najbližeg mesta gde pouzdano ima vode - isušenog jezera - napuni sudove vodom i odnese ih kući.
Voda je prljava i ona mora da kopa rupe sa strane da bi se voda prirodno filtrirala i lagano iscurila.
„Četiri do pet meseci godišnje, žene nemaju drugog izbora osim da donose vodu sa prilično udaljenih mesta, jer obližnji bunari i izvori presuše", kaže ona.
Da ironija bude veća, njeno selo je među onima sa najvećom količinom padavina u regionu.
Zbog ovako napornog svakodnevnog rada, stalno se žali na bolove u leđima i vratu, umor i slabost.
Ova svakodnevna obaveza sprečava nju i druge žene iz sela da traže plaćeni posao.
„Niko me neće zaposliti čak ni na farmi jer mi neće dozvoliti da dolazim na posao popodne", kaže ona.
„Ako idem po vodu, ne mogu da zaradim za život.
„Ako pokušam da zaradim novac, moja porodica će ostati žedna".
Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i Unicefa, Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija, iz 2023. godine, 1,8 milijardi ljudi širom sveta donosi vodu za piće sa izvora van objekata u kojima žive, a u sedam od 10 domaćinstava donošenje vode je obaveza žena i devojčica.
Ovo posebno važi u Indiji, gde zbog obaveze donošenja vode za piće žene ne mogu da rade što sputava ekonomski rast, kažu stručnjaci.
„Prvo, žene ne mogu da prihvate plaćeni posao jer moraju da obavljaju sve kućne poslove, a drugo, čak i ako žele da rade nakon što završe sve svakodnevne obaveze, u seoskim područjima u Indiji nema dovoljno plaćenih poslova za žene", kaže profesor Ašvini Dešpande, šef katedre za ekonomiju na Univerzitetu Ašoki u prestonici Nju Delhiju.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Vrednost neplaćenog rada žena u Indije je ogromna.
Prema izveštaju Državne banke Indije, najveće komercijalne u zemlji, ukupna vrednost neplaćenog ženskog rada iznosi oko 22,7 milijardi rupija (276,8 miliona dolara), što je skoro 7,5 odsto ukupnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) Indije.
Nevladina organizacija Organizicaji za međunarodni razvoj procenjuje da svake godine Indijke provedu 150 miliona radnih dana donoseći vodu.
Stručnjaci kažu da ako bi za to vreme žene obavljale plaćene poslove, da bi mogle da budu finansijski nezavisne, što bi takođe podstaklo ekonomski rast zemlje.
Vlada Indije kaže da stalno poboljšava vodovodni sistem širom zemlje i da je do januara 2024. vodosnabdevanje obezbeđeno za skoro 74 odsto seoskih domaćinstava.
Onima koji su ranije morali da donose vodu sa udaljenih izvora, vodosnabdevanje u domaćinstvu je promenilo život.
„Otvarim slavinu, i voda lije, kao u snu.
„Vodu sam donosila od pete godine", kaže Mangal Kadke, udata 30-godišnjakinja koja živi na oko 30 kilometara od Burbade.
Ali još uvek postoje milioni ljudi koji nemaju pristup vodi iz česme.
U selu Akiju u centralnom indijskom okrugu Amaravatiju, udaljenom oko 700 kilometara od Tringalvadija, poglavarka sela Indrajani Džavarkar većinu dana provodi tražeći i donoseći vodu.
„Leti je ovde toliko suvo da se svakog dana budim uz istu pitanje: gde danas da nađem vodu?," ona kaže.
Indrajani ima dve obaveze: prvo, da pronađe i donese vodu za njenu porodicu, i drugo, da organizuje cisterne sa vodom za njeno selo.
„Oba zadatka svakim danom postaju sve teža", kaže ona.
Burbade kaže da je voda iz česme za nju još uvek daleki san.
„(Žene) počinju da donose vodu još kao deca.
„Neko im da malu kantu i kaže: 'Donesi onoliko koliko možeš da poneseš'.
„A onda, to je doživotna obaveza - dok ne umre, donosi vodu", kaže ona.
Burbade ne može da se seti ijedne godine kada nije morala u krčazima na glavi da donosi vodu sa kilometrima udaljenih mesta.
Pitali smo je šta bi radila da ne mora da donosi vodu i da ima slobodnog vremena.
Pošto je malo porazmislila, odgovorila je da voli da peva.
Ali njene pesme su takođe o vodi.
„Radu nako bala mi panyala jate", otpevušila je za nas.
To znači: „Ne plači dete moje, idem da donesem vodu".
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
