Aristokratkinja, snaja Vinstona Čerčila i njegova saradnica od poverenja Pamela Hariman smatra se „najvećom kurtizanom njenog vremena“.
Decenijama posle njene smrti, spomen njenog imena izaziva polemiku – da li je bila promoćurna moćna igračica ili „bestidna“ i „odbojna“?
Mogli biste da je nazovete jednim od njenih šest imena: Pamela Beril Digbi Čerčil Hejvud Hariman – britanska aristokratkinja koja je završila kao moćna igračica u Vašingtonu i američka ambasadorka u Francuskoj, ostavivši trag u životima mnogih značajnih ljudi u politici i kulturi 20. veka.
- Vera Pešić: Žena u muškom vrtlogu špijunaže
- Mata Hari - od glamura i erotike do špijunaže i streljačkog voda
- Osam heroina Drugog svetskog rata koje morate da znate
Kad je imala samo 20 godina, njen svekar Vinston Čerčil ju je koristio kao „njegovo najspremnije i najposvećenije tajno oružje“ (kako piše u njenoj novoj biografiji), a tokom Drugog svetskog rata, družila se sa važnim Amerikancima i zavodila ih, pridobijajući ih za britansku borbu protiv nacista.
Njen uticaj se kasnije još više proširio, kada je dolazila u dodir sa javnim ličnostima kao što su Kenedijevi, Bil Klinton, Nelson Mandela i Truman Kapoti – koji ju je na kraju satirizovao u prozi, zajedno sa drugim ženama iz visokog društva koje je nazvao „labudicama“.
Prošlo je više od 27 godina otkako je Pamela Hariman doživela fatalni izliv krvi u mozak dok je plivala u bazenu pariskog hotela Ric.
Ona i dalje izaziva podeljena mišljenja, što se vidi po raznovrsnim reakcijama na novu biografiju Sonje Purnel Skrivena ruka: Fantastični život moći, zavođenja i intriga Pamele Harriman.
Za neke je knjiga posveta uticajnom životu, proživljenom vrlo odvažno, promišljeno i ambiciozno u Velikoj Britaniji, po drugim zemljama Evrope i u SAD.
Drugi smatraju da je delo nezasluženo pohvalno prema ženi koja je koristila seks da bi napredovala u životu i čiji je politički uticaj, kažu oni, preuveličan.
Ćerka je osiromašenog barona, Rođena 1920. godine, i odgojena da se „dobro uda“.
Pamela nije uspela da pronađe muža tokom njene prve londonske „sezone“ 1938. godine.
Nensi Mitford, najoštrijeg jezika među svim slavnim sestrama Mitford, opisala je tinejdžerku Pam kao „crvenokosog skakutavog malog stvora“.
Godine 1929, Randolf Čerčil, sin jedinac slavnog britanskog premijera Vinstona, pozvao ju je na sastanak.
Uveren da će poginuti u upravo objavljenom ratu, Randolf je žarko želeo da dobije sina.
Za večerom sa Pamelom, brzo je prešao na stvar.
„Nije je voleo… ali je izgledala dovoljno zdravo da mu rodi dete", piše Purnel.
Pamela, željna da pobegne od smrtno dosadnog života sa njenim roditeljima u zabitima Dorseta, prihvatila je pogodbu.
Ovo kockanje se isplatilo Pameli, mada nije imala sreće u braku.
Randolf, pijanac i kavgadžija, ponašao se prema njoj sa prezirom, pre nego što je rodila bebu Vinstona, ali i posle toga.
Ali čim je njen svekar postao premijer u maju 1940. godine, Pamela se našla u prostoriji u kojoj su se donosila najvažnije odluke.
„Niko nikada nije imao priliku da vidi politiku iznutra onako kao ja“, izjavila je kasnije.
Velika Britanija se u to vreme borila sama protiv nacističke ratne mašinerije, a Čerčilu je preko bila potrebna pomoć sa druge strane Atlantika, koja nikako nije pristizala.
Posle pada Pariza, ankete su pokazale da je američko glasačko telo bilo još manje spremno nego pre da se pridruži savezničkoj borbi.
Pamela je bila svesna koliki su ulozi u igri.
„Ako i kada Amerikanci uđu u rat, onda će rat postati bezbedan. Dok god oni ne učestvuju u ratu, on je neizvestan“, prisetila se kasnije.
Čerčil je obožavao veselu snaju rosnog tena.
Uspeo je da izdejstvuje da upečatljivi portret Pamele sa njenim novorođenim sinom (koji je napravio Sesil Biton, omiljeni fotograf kraljevske porodice) završi na naslovnoj strani Lajfa, tada najtiražnijeg američkog časopisa.
Sredio je i da njegov saveznik lord Biverbruk finansira novu garderobu za nju.
Ulagivala se Hariju Hopkinsu, prvom izaslaniku kog je Ruzvelt poslao u Veliku Britaniju.
Hopkins je za Pamelu rekao da je „izvrsna“.
Kad je imućni Averel Hariman stigao u London u martu 1941. godine da bi vodio program pomoći, slamku spasa koja je Čerčilu bila očajnički potrebna, Pamela je uložila trud da se upozna s njim.
Kada se Pamela, tada je imala 21 godinu, upustila u aferu sa oženjenim Harimanom (49), premijer bi, željan da zna šta Hariman govori i radi, dobijao izveštaje od Pamele tokom kasnovečernjih kartaroških partija u četiri ruke.
U prikazu Skrivene ruke za Tajms, Rodžer Luis je odbacio ideju da je Pamela prenosila njenom svekru vitalne obaveštajne podatke i opisuje je kao „plaćenicu opsednutu seksom“.
„Pamela je bila od ogromne koristi za Čerčila imajući u vidu važnost informacija u ratno vreme. Misliti drugačije znači nepoznavati istoriju i to miriše na mizogoniju", kaže za BBC Frenk Kostiljola, profesor istorije na Univerzitetu u Konektikatu i autor knjige Ruzveltova izgubljena savezništva: Kako je lična politika pomogla da izbije Hladni rat.
Purnel ne osporava seksualne avanture Hariman, prisetivši se u Skrivenoj ruci kako je postala poznata kao „najpoznatija kurtizana njenog vremena“.
Novinar Harison Solzberi slavno se prisetio kako je tokom Drugog svetskog rata u Londonu, „seks se osećao u vazduhu poput magle“.
Dakle, u tom smislu, nije bilo neuobičajeno što je Pamela završavala u krevetu sa drugim partnerima, mada se možda isticala po učestalosti sa kojom se to dešavalo.
U (delimični) spisak njenih ljubavnika spadaju Edvard R. Marou, emiter CBS-a („Ovo je London“), general-major Fred Anderson, komandant američkih bombarderskih snaga, pukovnik Džok Vitni, obaveštajac u OSS-u, i Marouov šef u CBS-u Bil Pejli, pripadnik štaba generala Dvajta D. Ajzenhauera.
Kakve informacije je Pamela prosleđivala Čerčilu ili šta je on tražio da ona govori moćnim Amerikancima sa kojima je bila prisna ostaje nepoznanica.
„Njena šaputanja na jastuku stizala su do ušiju lidera i uticala na politiku visokog ranga sa obe strane Atlantika", piše Purnel.
U njegovom prikazu, Luis to naziva „hiperbolom“, mada je indikativno da je, kad je Randolf Čerčil na kraju saznao za preljubu njegove žene sa Harimanom, prekorio roditelje zbog njihovog saučesništva u tome.
Američki san
Razvedena posle rata, Pamela se preselila u Pariz i postala deo kosmopolitskog kruga, ulazeći u afere sa mnoštvom bogatih muškaraca, među kojima su i princ Ali Kan, Đani Anjeli i Eli de Rotšild.
Ovi ljubavnici su finansirali njen luksuzni stil života, ali joj nijedan od njih nije stavio prsten na ruku.
Približavajući se četrdesetoj, ubedila je Lilanda Hejvorda, uspešnog brodvejskog i holivudskog producenta da ostavi glamuroznu suprugu Nensi, koja je nosila nadimak „Slim“ i uda se za nju.
I Pamela Hejvord, kako je tada bila poznata i ledi Slim Kit, sada udata za britanskog bankara i aristokratu Keneta Kita, pripadale su „međunarodnom jatu labudova“ koje je prvi opisao pisac Truman Kapoti u oktobru 1959. godine u broju časopisa Harpers bazar.
Lorens Limer, autor knjige „Kapotijeve žene: Istinita priča o ljubavi, izdaji i labudovoj pesmi jedne ere", na osnovu koje je snimljena serija FX TV-a „Zavada: Kapoti protiv labudica", naziva Pamelu „crnim labudom“, delom zato što se na nju u njenim vlastitim krugovima gledalo sa podozrenjem.
„On je znao da ona ume da bude bestidna i ume da preotme i zadrži muškarca“, rekao je Limer za BBC.
„Ali je i bila zanimljiva, šarmantna i, ispostavilo se, sjajna supruga", dodao je.
Hejvordova karijera i zdravlje doživeli su dramatičan pad u deceniji nakon što se oženio sa Pamelom, ali mu je ona ostala verna.
Čak i Bruk Hejvord, Pamelina poćerka, koja je u njenim bestseler memoarima „Hejvajer" optužila Pamelu da je zbrisala sa porodičnim nakitom (pored drugih prestupa), priznaje ovo.
„Pamela je imala sjajan dar: razumela je muškarce koje je volela.
„Tu je ona počinjala i završavala se i to je jedini život koji je imala“, napisala je Hejvord.
Posle Lilandove smrti, u proleće 1971. godine, Pamelina komšinica novinarka Leli Vejmut videla je da je ova „nesrećna“.
Ketrin Grejem, njena majka i izdavačica Vašington posta, organizovala je žurku, a Vejmut je insistirala da Pamela pođe umesto nje.
Tu se Pamela ponovo srela sa Averelom Harimanom.
On je ostao udovac godinu dana ranije i dvoje bivših ljubavnika je brzo oživelo staru vezu, venčavši se nekoliko meseci kasnije.
„Postalo je deo vašingtonskog predanja da je Pamela radila na tome da dobije pozivnicu kao nameštaljku da se ponovo sretne sa Averelom.
„Ali, kao što je to čest slučaj, glasine o Pameli bile su dovoljno golicave da mnogima ne bude bitno da li su istinite", piše Purnel.
Nova gospođa Hariman doživela je neku vrstu poniženja kad se pojavila Kapotijeva kratka priča „La Côte Basque 1965" u časopisu Eskvajer 1975. godine.
U središtu zapleta je bila bezdušna lejdi Ina Kulbert, lik sastavljen od nekoliko živih ljudi čiji su elementi podsećali na Hariman.
Tokom poslednje dve decenije života, Pamela je postala moćna igračica u Vašingtonu.
Uz pomoć Harimanovih miliona, počela je da finansira i podržava kandidate Demokratske stranke nakon što je republikanac Ronald Regan odneo ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima 1980. godine.
Među njenim favoritima bila su dvojica budućih predsednika, Džozef Bajden, tada senator iz Delavera, i Bil Klinton, tada guverner iz Arkanzasa.
Ovaj grandiozni treći čin kulminirao je kad ju je zahvalni Klinton postavio za ambasadorku u Francuskoj.
Iako je bila verna i brižna supruga ostarelog Harimana, Ben Bredli, dugogodišnji urednik Vašington posta, i dalje je etiketirao Pamelu kao nekog čija je politika bila „među njenim nogama“, piše Purnel u knjizi.
Tomas Melon, pisac istorijskih romana i esejista, u prikazu Skrivene ruke za Vašington post, napisao je da se knjiga „nije uhvatila u koštac sa mrtvilom u jednom tako očigledno živahnom subjektu, čija je beskrupulozna i mehanička priroda još uvek čini, čak i sa ovom vremenskom distancom, više odbojnom nego fascinantnom.“
Purnel za BBC kaže da je ponekad neprijateljski prijem njene knjige značio da je iskusila „minijaturni delić onoga kroz šta je prolazila Pamela“.
Pošto je pročitala sve Pameline spise i pisma, koji se sada čuvaju u Kongresnoj biblioteci, Sonji Purnel je počeo sve više i više da se dopada subjekt njene knjige.
Možda je Pamelin život neka vrsta Roršahovog testa: kako se odnosite prema trajnoj primeni dvostrukih aršina?
„To i dalje važi: ako spavate sa mnogo ljudi a žena ste, vi ste 'drolja', ali ako ste muškarac, onda ste 'pastuv'", ukazuje Limer.
I prema kojim kriterijumima smete da sudite o ženi iz jednog sasvim drugog doba?
Pamelu je očigledno privlačila moć od najranijih dana i uz sopstveno skromno obrazovanje, imala je vrlo malo prilika da dođe do nje sama.
Pamelina ocena same sebe vrlo je indikativna.
„Praktično, ja sam devojka iz pozadine. Oduvek sam to govorila i verovala u to.
„Volim da poguram i podstičem druge ljude, ne želim lično da se ističem u prvi plan
„Bila sam vrlo srećna što sam bila supruga dvojice muževa koje sam volela", rekla je Majklu Grosu iz časopisa Njujork 1992. godine, što se kasnije citiralo i u Njujork tajmsu.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Zašto je „Špijun koji se sklonio u zavetrinu" Džona le Karea najveći špijunski roman
- Čerčilova omiljena špijunka: Poljska aristokratkinja koja je rizikovala život u Drugom svetskom ratu
- Kako je Marlen Ditrih pomogla Americi da pobedi naciste
- Kraljeva ljubavnica i špijuni koji je proganjaju
Bonus video:
