Besmrtnici

Zadovoljno je trljao ruke predsjednik Crne Gore u svojoj rezidenciji povodom rezolucije o poništenju skupštine iz 1918 godine. Dok zabavlja narod poništenjem događaja iz prošlosti, on marljivo gradi svoj uspjeh poništenjem budućnosti tog naroda. Udobno zavaljen u fotelji, trijumfalno je digao noge na sto i otpio gutljaj čivasa. Tri decenije predsjednik Đukanović stoji budan na “mrtvoj straži” sa izoštrenim njuhom za društvene promjene. Lagodnost situacije, toplota u prostoriji, te pokoja čašica viskija su učinile da san prevari predsjednika. Kako na javi izbjegava debate - one su moguće jedino u snu, pa se predsjednik našao suočen sa kraljem Petrom Karađorđevićem i maršalom Josipom Brozom Titom, na stogodišnjicu rađanja kraljevine SHS, odnosno 75-godišnjicu rađanja druge Jugoslavije.

- Neobični ste u tim vojnim uniformama, izgledate kao dva paradna konja – obrati se Milo iznenadnim gostima. – Trebalo je da obučete Armanijevo odijelo kao ja, ipak je ovo 2019. godina.

- Predsedniče, iako sam se divio liberalnim idejama, pa i bio civil u većem delu života, menjao sam često uniforme. Bio sam legionar u francusko – pruskom ratu, borio sam se u Hercegovačkom ustanku pod imenom Petar Mrkonjić, te vodio Srbiju u oslobođenje od Turaka, Bugara i Austrougara. Postao sam i prvi kralj južnih Slovena, mada sam već bio omatoreo i onemoćao. Sad razumete zašto nosim uniformu – odgovori mu kralj Petar.

- Kosio sam građanski sloj 1945 godine, a kasnije i slao nedužne na Goli Otok, al je ipak moja bijela maršalska uniforma čistija od vašeg odijela. Vi ste predsjedniče Milo, učestvovali u ratu za mir, koji je stvorio rijeke tranzicionih gubitnika, nacionalne torove, a ne postoji niti jedna vrijednost za koju su svi ti ljudi izginuli. Taj rat nije imao nikakvog smisla, osim za šačicu političkih i ratnih profitera koji su izvršili prvobitnu akumulaciju kapitala. Sa druge strane, partizani su uz oslobodilački rat provukli i revoluciju, preživjeli smo Neretvu, te Sutjesku, a ja i Drvar gdje mi umalo Njemci nisu došli glave. Gerilskom borbom sam postao jugoslavenski maršal, mada sam i imao sreće na Teheranskoj konferenciji. – odgovori Tito.

- Znate predsedniče Đukanoviću, bivši Kominternin agent Valter je u pravu. Jeste da mu zameram sto je pokušao da ubije mog sina prestolonaslednika, ali čovek govori istinu. Moja vojska je dala ogroman doprinos i milionsku žrtvu u razmontiranju starih carstava. Jeste da se Josip u Prvom ratu borio na suprotnoj strani, ali je bio antifašista u Drugom ratu i lider “Nesvrstanih” tokom Hladnog rata. I kraljevina je imala sreću što nas je u Versaju podržao Vilson sa njegovih 14 tačaka, inače bi saveznici verovatno aktivirali Londonski sporazum. A za koje vrednosti se borila vojska zemlje gde ste vi bili premijer? Za komunizam na izdisaju ili proključali nacionalizam? Poseban pečat su ostavile jagnjeće brigade kradući stoku i belu tehniku u Imovinskom ratu – dodade kralj Petar.

- Kad smo već kod komunizma i nacionalizma – reče Tito, – poznavao sam Mustafu Golubića koga je odlikovao tvoj Aleksandar u Prvom ratu. Bio je član organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, to jest “Crne Ruke”, Apisov čovjek, a nakon rata je bio agent Kominterne koji se bavio likvidacijama političkih neistomišljenika u inozemstvu. Sjećam se i Pavla Bastajića, švicarskog đaka i likvidatora, taj je nosio revolver u jednoj, a Marksov “Kapital” u drugoj ruci. Mi komunisti smo se bavili subverzivnim dejstvima diljem Europe. Vraže, da nije bilo pucnja u Sarajevu, ne bi bilo pucnja u Marseju, a onda ne bi bilo onog koljača Pavelića, pa ni mene na vlasti – zaključi Tito

- Crnorukci su me godinama proganjali Valtere. Bilo kako bilo, skoro cela elita u kraljevini je bila obrazovana i priznata u inostranstvu. Recimo, Slobodan Jovanović je studirao u Ženevi i Parizu, Jovan Cvijić u Beču, Vlaho Bukovac je slikar koji je radio portrete evropskih vladara, Ivan Meštrović vajar koji je izlagao širom sveta, da ne nabrajam dalje. I ja sam bio francuski đak, a u mladosti sam preveo Milovo delo “O slobodi”. Upravo su kontakti te obrazovane elite uz uspehe vojske na frontu doprineli stvaranju kraljevine - reče kralj Petar

- Nemoguće – upade Đukanović. – Ja sam preveo jedino cigare kada je trebalo, knjige nisam pisao. Prvo sam postao političar, pa onda i biznismen.

- Ispričavam se Petre zbog njegovog nesuvislog odgovora, za vrijeme moje vlasti uzgajani su mediokriteti čija poplava će uslijediti nakon moje smrti. UDBA će proganjati i zatvarati neistomišljenike, ali nije sve bilo tako crno. Diplomata iz kraljevine, Andrić, dobiće Nobelovu nagradu za književnost, pa moj suborac, a kasnije disident Đilas će napisati “Besudnu zemlju”, tu je Meša Selimović, pa Krleža koji je stvarao i u kraljevini, čuo si za njegov “Banket u Blitvi”. Koča Popović, moj blizak suradnik i ratni drug, završiće Sorbonu, a pisaće i filmske kritike – reče Tito

- Znam za njih Josipe, posthumno sam ih čitao, mada mene je impresionirala kinematografija druge Jugoslavije. Ne naravno pompezni filmovi poput Neretve gde uzdižeš vlastiti kult ličnosti, već film “Maratonci trče počasni krug” Duška Kovačevića koji je ismejao tebe i tvoju zemlju, pa Živko Nikolić koji će izvrgnuti ruglu partiju, crkvu, a ponajviše malog čoveka koji korumpiran uživa u svojoj malograđanštini. Zatim Kusturicin “Otac na službenom putu” i itd. – reče Petar

- Ne stavljaj mi so na ranu Petre, ti filmovi su razotkrili unutrašnjost našminkane fasade. Ipak, više je urađeno za emancipaciju stanovništva u socijalističkoj Jugoslaviji, nego u kraljevini. Uvedeno je pravo glasa za žene, obrazovni sistem je bio bolji pa je pismenost povećana, došlo je do industralizacije zemlje. Ekonomija jeste kopkala, iz zemlje su odlazili politički protivnici, zanatlije i radnici, koji bi slali iz inozemstva devizne doznake obiteljima, dok bi ponajbolje đake i studente mahom regrutovala partija – odgovori maršal

- Podsetiću te da je industralizacija započeta još u kraljevini, smanjena je stopa nepismenosti, iako ne toliko kao u tvoje vreme. Otvarani su rudnici i železare pod kompanijom Jugostroj, autoindustrija u Rakovici, avioindustrija u Zemunu. Kapitalizam je bio u povoju, mada je zemlja bila dominantno agrarna. Koliko je Pašić bio namazan u politici, toliko je bio Stojadinović u ekonomiji. On je najavio isplatu obveznica ratne štete, pokupovao ih kad im je pala cena, pa kasnije kao pravi špekulant zaradio na većoj ceni. Bio je potpredsednik Engleske trgovačke banke i Beogradske berze, a karijeru je započeo kao običan pisar u Ministarstvu finansija. Britanci će finansijskog mahera Stojadinovića internirati na Mauricijusu zbog petljanja sa Nemcima. Vi komunisti ćete kasnije pričati kako pre vas nije bilo industrije, a u kraljevini ste pričali da vam je cilj rušenje srpske buržoazije – reče kralj

- Znaš i sam da je za revoluciju neophodna propaganda i postepeno mobilisanje masa. Pravi problem su bili ratni liferanti iz prvog velikog klanja koji su postali uvaženi građani kraljevine, to jest buržuji. Koliko je kraljevina bila trula, napisao je Arčibald Rajs. Pa Pašića su ubile manipulacije i prevare koje je radio njegov sin. Šta je Mustafu Golubića otjeralo od Crne Ruke ka komunizmu ako ne nepravda? Da ne spominjem višepartizam u kraljevini u kojoj je komunistička partija stavljena van zakona 1920 godine, kada smo imali značajan broj pristalica – odgovori Tito

- Tvoja primedba je na mestu, ali bih te podsetio da su manipulacije, prevare i pljačke nastupile i pri kraju XX veka, koje su vodili kadrovi nastali u sistemu kojeg si ti stvorio. Bankar Milošević će dogovarati sa tvojim zemljakom Franjom seobe naroda, sa njim će otvarati banke u inostranstvu i vršiti pljačku devizne štednje i kriminalnu privatizaciju. Komunistička partija je bila zabranjena, jer je delovala kao strana agentura, htela je da ruši postojeći poredak, vaši šefovi su pogubili Romanove u Rusiji, a Aleksandar je trebao da oženi Nikolajevu kćerku. Uostalom, kraljevina je pored ličnog režima kralja imala i višepartizam, dok si ti bio doživotni vladar u jednopartijskom sistemu – reče Petar

- Točno Petre. To što pričaš su protivriječnosti komunizma, od konjanika 1915. godine do T-34 i kaćuši 1942 godine, sa 14 000 škola izgrađenih u kratkom vremenu diljem SSSR-a. Komunisti su bili opsjednuti stopom rasta, na petogodišnjem planu u SSSR-u ona je išla i preko 200 %. Cijena te modernizacije je bila gulag, te ubistva NKVD-a čiji obrazovani likvidatori su sijali smrt gledajući na komunizam kao na religiju. Genije realopolitike, Staljin, narediće ubistvo briljantnog ekonomiste Nikolaja Kondratijeva. Njegov grijeh je bio taj sto je dokazao postojanje dugačkih talasa u ekonomskoj povijesti, te je predvidio da je kapitalizam fluidan i da će mutirati i preživjeti. Time je sebe osudio na smrt, a ja kasnije sam uspio da preteknem istorijsko “Ne”. Priznajem deficit jednopartijskog sistema, ali građani nisu bili sasvim izbačeni iz politike. Organizovani su bili unutar mjesnih zajednica i odbora, a imali su mogućnost rješavanja lokalnih pitanja putem njihovih inicijativa za promjenama. – zaključi Tito

- Razumeo sam, to je bila simulacija uređenog sistema. Moram ipak istaći da me je očarao Ante Marković, čovek iz tvog vremena. Započeo je karijeru kao običan inženjer u kompaniji “Rade Končar”, a nakon dvadeset godina postaće i generalni direktor. Podigao je firmu sa 500 na preko 20 000 zaposlenih, znao je kako funkcioniše tržište. Radovao sam se liberalizaciji zemlje koju je pokrenuo, kratkoročno vezivanje dinara za nemačku marku dalo je pozitivne efekte. Naročito mi je srce zaigralo kada sam čuo onu njegovu rečenicu: “Nemamo partiju, ali imamo državu” – reče Petar

- Tu se Ante malo preračunao, jer smislenije zvuči da nemamo državu, ali imamo partiju. A jeste bio sposoban, nema šta. Navodno je satima razgovarao sa Džordžom Bušom starijim koji je noge u teksaškim čizmama držao na stolu. Nepristojno od Džordža, ali i ja sam svojevremeno pred Niksonom zapalio tompus u Bijeloj Kući – dodade Tito

- Da rezimiramo druže Tito. Obe Jugoslavije su nestale u krvi i monarhistička i socijalistička, na njenom prostoru su živeli narodi sa već uspostavljenim istorijskim sećanjem, jugoslovenska nacija nikad nije stvorena, za razliku od nemačke ili italijanske. Možda se može reći da je proces ujedinjenja zakasnio 50 godina. Građansko društvo je bilo krhko, koje je zbrisano ili se razbežalo sredinom četrdesetih i devedesetih, ako je ikada i bilo uspostavljeno. Obe te zemlje nisu bili pioni u međunarodnim odnosima– reče kralj Petar

- U pravu si čika Pero. Nisu pomogle ni banovine, ni kasnije republike, ni floskula bratstvo – jedinstvo, pobijedio je Frojdov narcizam malih razlika, gdje je nephodno se što više diferencirati od drugog koji ti sliči. Kakvi narodi žive na ovim prostorima, ponajbolje je opisao Vladimir Dvorniković u “Karakterologiji Jugoslovena”, Hrvat koji se zalagao za integralno jugoslavenstvo i koga su se svi odrekli. – odgovori Tito

- Nego Josipe, gde je nestao predsednik Đukanović? – upita kralj Petar

- Čini se Petre da ga je autor teksta odstranio iz našeg dijaloga isključivo iz higijenskih razloga. Iznijeli smo prljav veš obje Jugoslavije, ali to je pravi melem naspram sranja u pelenama koja majušna Crna Gora izbacuje svakodnevno u 21. vijeku.- obrazloži Tito

- Deluje da govoriš istinu. Treba imati jak želudac pa svariti da su učesnice “Državnog udara” izvesne babe naoružane praćkama, a da je zaplenjeno oružje spaljeno na dnu jezera. Ili priznanje na sudu Đukanovićevog kolege Marovića da je organizator kriminalne grupe koji zahvaljujući tom pravnom leku uživa sa otuđenim bogatstvom u Beogradu. Pa blokiranje telekomunikacionih aplikacija tokom izbornog dana, usisavanje zemlje u NATO bez referenduma, prebijanja građana od strane policije, intezivna deindustralizacija zemlje, te ponajgore zdravstvo i školstvo u Evropi zemlje koja se šepuri da je balkanski tigar- reče kralj Petar

- Mene ipak najviše dojme dometi intelektualaca u suvremenoj Crnoj Gori iz koje bježe svježi diplomci, ali i čitave obitelji. Recimo Sekulićevo “Parenje labudova”, Čirgićeva montenegristika iz Polablja, svi preobražaji Novaka Kilibarde, kolumne kojim neimar Šuković prti stazu emancipacije Crnogoraca, pa revizionistička serija “Božićna pobuna”, kič splačina “Dojč kafe”, pa dvije akademije znanosti, dvije crkve i itd - dodade maršal Tito.

- Dok tvoji unuci rade za platu, predsednik Đukanović je obezbedio čukununuke. Vile i rezidencije koje si koristio su ostavljene državi, dok je on naslednicima podario hidrocentrale, banku i ko zna koje sve paraprivatne kompanije, po modelu privatizacije profita i socijalizacije gubitaka. Uhlebljeni su tako odlučili, jer je korumpirana većina, a ne manjina. On samo sprovodi volju naroda koji uživa u podguznim mukama dok je zaokupljen prošlošću, a treća industrijska revolucija koja je pred vratima će biti bolnija od tranzicije. Vlast mu može biti jedino ugrožena odlaskom radnika realnog sektora u inostranstvo, jer neće imati ko da hrani stado koje ga bira. Lepo je poručio onaj Ante Marković narodu: “Zablude ćete plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi” – završi kralj Petar Jutarnji zraci u rezidenciji su obasjali lice predsjednika koji je počeo da se budi. Ustao se, namjestio odijelo, a onda stao pred portret kralja Nikole, misleći sljedeće:

“Umor me stigao, pa su me u snu zaskočili državni neprijatelji. Možda ih je parapsihološkim moćima neki nepoznati faktor poslao u moje snove kako bi destabilizovao Crnu Goru, ali ja kao i ti stojim čvrsto na braniku otadžbine. Kumovi, rođačka ekonomija, institucije sistema – sve je tu kao nekada. Jedino je krštenica sa Čeva zamjenjena članskom kartom DPS-a i satelita. Kad malo razmislim, ti si ipak vodio spoljnu politiku, dok je meni drugi vode, ti si pisao rodoljubive pjesme, a ja obavljam opijelo. Stigao sam na pola puta tvoje vladavine i ako me zdravlje posluži, nema razloga da te ne prestignem. Tvoja Crna Gora nije preživjela 1918. godinu, ali moja jeste i 1992. i 2006. godinu. Ti si u okviru monarhije imao demokratsku dekoraciju, a ja u okviru republike dekorišem apsolutizam. Sigurnim korakom vodim Crnu Goru u propast. Samo moja Crna Gora će opstati na političkoj mapi, ali neće opstati Crnogorci koji će nestati. Da je vječna.”