Prilično se jasno sećam kako sam saznao loše vesti tog 12. decembra 2000. Živeo sam, tada, elem u Belgiji, i tog dana krenuo sam negde…sad i nije bitno gde. Ali, sećam se da sam ušao u tramvaj. Baš negde u to vreme, služba gradskog prevoza u gradu Gentu instalirala je nekakve ekrančiće u svoja vozila, koja su služila kao svojevrsni mini info-portali. Na tim ekranima mogao si da vidiš kakvo će vreme biti danas (“opet kiša!?”), šta večeras ide na TV-u i tome slično. Imali su i neku selekciju vesti, koja je uglavnom bila ograničena na “aktuelno iz zemlje i sveta”, i to je bilo to. U svakom slučaju, klizimo tako tramvaj i ja šinama istočne Flandrije, ja zveram u ekran i odjednom vidim nešto čudno. Nisam tada savršeno govorio holandski, ali sam brzo sabrao dva i dva. “Košarkaš…ubijen…parking…Beograd…Haris… Brkić”.
Haris Brkić ubijen na parkingu u Beogradu?
Ovo je sigurno bila neka ružna šala, pomislih. Prvo, zašto bi neko upucao Harisa Brkića? Drugo, zašto bi to iko javio na nekom infoservisu u belgijskom tramvaju, hiljadama kilometara daleko? U zemlji gde su košarkaške vesti koje nisu “neko i neko osvojio NBA” jednako bitne koliko i vodostaj Nila tog jutra? A možda i ne znam taj holandski baš toliko koliko mislim da znam?
Ispostavilo se da ipak po sredi nije bio nečiji morbidni humor. Okrenuo sam par telefona i saznao ono što nisam priželjkivao. Harisu je neko priredio mafijašku egzekuciju na parkingu Pionira. Doktori su se za njegov život borili još tri dana, ali bez uspeha. Haris Brkić, godina dvadeset i šest, podlegao je ranama.
Sa Harisom sam se upoznao na po mene najgori mogući način. Bila je to sezona 1993-94, sada već čuvena po tome što je Zvezda za vreme regularnog dela sa Partizanom imala skor 0-7, da bi u plej-ofu slavila sa 4-1. To, naravno, nisam mogao da znam kada sam po prvi put seo pred TV da gledam derbi. Zvezda je izgubila, a neki devetnaestogodišnji Bosanac blago kosih očiju nam je nabio trijes’ i kusur. Dugo je vremena prošlo i ne isključujem da me sećanje vara, ali skoro pa sam uveren da je glavni akter tog okršaja večitih bio upravo Brkić. Normalno, tih dva sata TV prenosa sam više od svega želeo da ga po izlasku iz Pionira zgazi voz – već sutra, hladnije glave, shvatio sam da mi je nesretnom ostalo samo da mu…aplaudiram. U nekoj staroj knjizi o istoriji fudbala, jednom sam čitao kako je Pele otprilike isto reagovao kad mu je Gordon Banks 1970. skinuo zicer. Agonija, mržnja, i na kraju poštovanje.
Odrastao sam u navijački mešovitom okruženju. Na školskom basketu bilo nas je i cigana i grobara, i jedni smo druge redovno tovarili kad god bi se pružila prilika, ali smo i redovno išli jedni sa drugima na utakmice, držali se na istom delu tribine i komšijski navijali za večitog rivala kada su bile evropske utakmice. Kada je Zvezda potonula sredinom devedesetih na neko vreme, a Partizan počeo da se evropski afirmiše, gledao sam više Partizana nego što bi mi to doktor preporučio. Dominantan je tada bio bekovski par Brkić-Berić – ovaj potonji, Miroslav, je dogurao i do reprezentacije i slovio za jednog od pouzdanijih šutera naše lige. A Haris, Haris je umeo od svega po malo. Umeo je da šutne, ne baš kao Berić ali je umeo da kazni kad ga ostavite samog. Umeo je i da doda, i da odigra dva na dva. Ali što je umeo da uđe pod koš?
Prodori Harisa Brkića bili su svojevrsna umetnost.
Nije Haris bio sad nešto ultra brz, niti je bio neki veliki atleta. Nije on lomio kičme virtuoznim driblinzima, niti dovodio publiku do delirijuma vešanjem o obruč. Ne, Haris je umeo nešto…pa, teško je to sad opisati. Ali evo da probam…znači, zamislite igrača kako polazi na standardan ulaz, levi ili desni. Napadač napravi prvi korak, njegov čuvar za njime. A onda, drugi korak je umesto u istom pravcu išao u neki rez ka košu, ili dalje od koša, čuvar bi ostao zbunjen, a napadač bi ostao sam na polaganju. Dva poena, trk nazad u odbranu, idemo dalje. I tako puno puta za vreme meča. Da je Haris stigao do NBA, bio bi Ginobili pre Ginobilija. Njegov popularni “produženi korak” izluđivao je sve igrače YUBA lige, a bogami i Evrope. Uspešno je prodavao tu foru godinama. I za Garrinchu su umeli da kažu da je “umeo samo u desno”. Ali Garrinchu niko nije umeo da zaustavi, i zato danas još uvek pričamo o njemu.
Kulminacija Harisove ere u crno-belom došla je 1998., kada je Partizan, i pored slabijeg početka u Evroligi, nakon dolaska Kimeta Bogojevića za trenera dodao gas, volšebno eliminisao Olympiacos, zatim rutinski izbacio CSKA i obreo se na Final Fouru. Tamo su prvo Kinder, pa i Benetton bili prejaki rivali, ali koga briga. Tim iz SRJ dogurao je do samog finiša najelitnijeg evropskog takmičenja, i to striktno na pogon iz domaće rafinerije. Sadašnji trener Metalca Vladimir Đokić i bivši reprezentativac Dragan Lukovski igrali su na pleju, užički košgeter Mire Radošević i Haris smenjivali su se na šuteru, večiti talenat Aleksandar Čubrilo je tada još uvek bio dečko koji obećava, a pod košem su briljirali Dejan Tomašević, skakačka mašina koji je bio nemilosrdan poenter iz reketa, i Predrag Drobnjak, koji je svega par meseci nakon tog događaja otišao u Efes ze neke bolesne novce. Da je uprava tada samo uspela da zadrži Dejana Koturovića, koji je posle Trofeja Beograda prodat u pariski Racing, i da Partizan tokom sezone nije morao da se krpi neiskusnim Mišelom Lazarevićem, to jest istrošenim Slavišom Koprivicom, možda se Kinder i ne bi nešto naigrao u tom, za njih, rutinskom polufinalu.
Brkić je izgurao još jednu sezonu u beogradskom klubu, a onda se nakon NATO bombardovanja preselio u južnije krajeve. Kao igrač Budućnosti uzeo je i svoj četvrti SRJ šampionski prsten, i svega godinu dana kasnije se vratio u Beograd. Sezona je tek počeka, kada je za njega došao taj kobni dvanaesti decembar.
Ko je ubio Harisa Brkića? I zašto? Sumnjam da ćemo ikada saznati.
Pre godinu dana, kolege sa Tarzanije objavile su odličan tekst u kojem ni ne pokušavaju da se uhvate u koštac sa tim problemom – oni su svoj zahtev sveli samo na želju. Kažite nam ko je ubio Harisa, i zašto. Više od toga i ne mora, šanse da taj neko odgovara su ionako minimalne. U danima koji su sledili ubistvu, načuo sam o više teorija koje su se bavila nekakvim kockarskim dugovima ili tako nečemu sličnom. Autor sa Tarzanije teoretiše da je Haris taj neki “problem” dovukao iz Podgorice. Nije ni to isključeno, kriminalne strukture iz glavnog grada Crne Gore bile su tada poznata stvar. Kako je, da li je, i zašto je swingman Partizana došao u kontakt sa njima, to i dalje ostaje nerazjašnjeno.
Sećaju li se današnji klinci Harisa Brkića, i kako je on igrao? Teško. Kao uspomena ostao je samo memorijalni turnir koji nosi njegovo ime, poneki Youtube snimak i usmena predanja starijih, ali to se ispostavilo kao nedovoljno.
Za vreme njegovog vakta u reprezentaciji su na njegovoj poziciji igrali Saša Danilović, Mića Berić, Vlado Šćepanović i mnogi drugi asovi – Haris nije stigao dalje od juniora (sa kojima je osvojio bronzu), i nekoliko prijateljskih dok je bio na širem spisku. Dalje nije moglo, konkurencija je bila žestoka. Ali to ne znači da ovaj igrač nije vredeo. Biti tada na širom spisku Jugoslavije bila je samo naznaka da si verovatno bio zreo da igraš četrdeset minuta i daš dvadeset poena za sve ostale evropske selekcije. A neko bi sigurno umeo da iskoristi taj čuveni “produženi korak”.
Harisova prerana smrt je u neku ruku i završila jednu eru domaće košarke. Na čelo Partizana je malo kasnije došao Duško Vujošević, i nedugo zatim cigansko-grobarski odnosi, ionako već dovoljno labilni, nepovratno su se raspali. Zavladala je atmosfera apsolutne mržnje između dva tabora, kako na tribinama, tako i na terenu. Biti cigan i grobar postala je ponovo dijagnoza, ne opredeljenje. Liberalniji ljubitelji košarke, poput mene, prestali su da posećuju utakmice večitog rivala. Čak, štaviše, počeli smo i horski da navijamo jedni protiv drugih. Radovali smo se tuđim evropskim porazima kao da smo osvojili Evroligu.
Kada sam pre godinu dana razgovarao sa Miroslavom Berićem, rekao mi je da je u pripremi film o Harisu, koji će se malo temeljnije pozabaviti njegovim životom nego što bi to ova kolumna mogla da uradi. I ako je neko to zaslužio, to je on.
Neka se zna i da se išlo na Final Four pre Duleta, i da je nekad bio igrač koga su grobari slavili, i od koga su cigani sa poštovanjem strepeli. Neki red se i tada znao. Ove godine obeleženo je petnaest godina bez Harisa Brkića. I kao što rekoh, još uvek ne znamo zašto ostadosmo bez njega, i ko zna kada ćemo saznati. Ali to sad nije ni bitno. Njega više svakako nema…ostale su samo priče o produženom koraku, i kako je zamalo u Pioniru pala Đorđevićeva Barcelona – samo da je Mišel Lazarević dao čist zicer posle Harisovog prodora.
Nedovoljno. Ali za sada, to je sve što imamo. Možda taj film popravi stvari, i potera nadležne da nam otkriju ko je to dvanaestog decembra 2000. pucao u košarku na parkingu Pionira.
Galerija
Bonus video:
