Tekst je potrebno razumeti kao nešto složeniji oblik obaveštenja kakav ljudi, pošto im dozlogrdi, imaju običaj da lepe na ulaznim vratima i hodnicima svojih stambenih zgrada i koji često umeju da započnu rečima „Umoljavaju se...“. Dosta sam fasciniran tim oblikom (pasivno-)agresivne komunikacije, a ova moja verzija neće sadržati dražesne ad-hominem momente i neće pre svega biti obeležena kompletnim odsustvom pravopisa.
Veliki Džordž Konstanca je još 90-ih godina prošlog veka to jednostavno sročio u jednoj od svojih klasičnih lamentacija: mi živimo u nečemu što se naziva „društvo“ i stoga treba da se ponašamo na jedan civilizovan način*.
Postoji mnoštvo nepisanih pravila kojih se pridržavamo i koja jednu zajednicu ljudi razdvajaju od haosa džungle (na tragu gospodina Konstance, upravo bi njegov tvorac, Lari Dejvid, ponudio primer kako „noću hodamo na prstima, kako ne bi druge probudili**“ iako to nigde nije zapisano niti strogo određeno).
Dakle, dok me se svakako nimalo ne tiče kada ćete gledati vakuumom ispunjeni holivudski blokbaster, ili tome sličan intelektualni sadržaj, ipak ne možete u 3 ili 4 časa ujutru, i to radnim danom, da emitujete zvuk koji dostiže nivo decibela onog u Sinepleksu u Ušću ili Delta Sitiju. I da tako gruvate punih sat i po ili dva, do samog kraja filma.
Avaj, stambeni objekat u kojem smo se zadesili nije jedna od onih „pametnih zgrada“ što niču u poslednje vreme u širem centru Beograda, na opskurnim placevima što su u svojim prethodnim inkarnacijima bogato načičkani ambrozijom i ostalim jezivim rastinjem. Ona spada u tip poznat kao „štedljiva zgrada“. Mi zato moramo biti pametni namesto nje.
Pošto je zvučna izolacija zidova naše štedljive zgrade otprilike na nivou malo debljeg kartona, ja apelujem na vašu obzirnost (iako se ne bih posebno zaprepastio da je to sasvim nepoznat pojam u vašem svetu posleponoćne i predjutarnje zabave) i pozivam vas da shvatite da život u zgradi nosi određenu odgovornost prema ostalim stanarima, a neki od tih stanara eto pomisle i da odspavaju tokom noći. Ovo je jednako primenjivo i isto se odnosi na sva ostala dešavanja u sitne sate - na zborove, iznenadna velika spremanja, puštanje muzike, koitalne aktivnosti, epizodnu dezintegraciju klimave bračne zajednice i dr.
Kada je u pitanju puštanje muzike, što je u našem slučaju ipak najzastupljeniji vid egzibicionizma putem zvuka, ne diskriminišem u smislu žanra: turbofolk, Rijana, gospel, ili pak Merima Njegomir, nevažno je, u sredu na četvrtak u pola četiri pred zoru ne želim ništa kao prisilni saundtrek. Sve i da je glas Erte Kit taj koji će da me probudi kad ne treba, mrzeću vas kroz kartonski zid energijom koja bi mogla da napaja čitavu Veliku Moštanicu stabilnom strujom barem tri meseca.
Ne bi bilo loše i osvrnuti se ovde kratko i o istom trošku na kese smeća koje rado ostavljate ispred ulaznih vrata stanova.
Dakle, ne, ne možete ih ostavljati u hodniku zgrade, jer iako je kesa ispred vaših vrata ona se i dalje nalazi u zajedničkom hodniku. Ako ste napunili kesu smećem i procenili da je kontejner njena naredna stanica u daljoj evoluciji, prošetajte tih nekoliko minuta i iznesite je van. U suprotnom neka ostane u stanu dok vi ne izađete u njenoj pratnji. Hodnik zgrade kao međustanica ne treba da postoji. Kesi smeća nije potrebno čistilište. Radi se o jednom vrlo jednostavnom procesu: napunite kesu u stanu > odnesete je u kontejner.
Najzad, nije mi najjasnije zbog čega iko misli da je u redu izlagati pred drugim stanarima svoju galeriju otpadaka zarobljenih u plastiku, uz sve prateće olfaktorne počasti. To je opet egzibicionizam. I vrlo je uznemirujući.
Hvala na pažnji i mir Božiji, (kakav-takav) Kućni red se rodi.
Autor je master filolog - anglista (akuzativ.com)
Bonus video:
