Danas sam se probudio još gore raspoložen nego obično, a da pritom nisam za to bio, čini mi se, ni najmanje kriv. Dobro, krivica je latentna, uvek smo bar malo i bar za nešto krivi, ali kad kažem da nisam bio ni najmanje kriv, mislim da sinoć nisam preterao ni u čemu.
Ali tako vam je kad se budite u svom rodnom mestu. Jedino se u rodnom mestu čovek budi mrzovoljan. U svakom drugom mestu, sve da izvesna mrzovolja i hoće da nastupi, pregazi je duh avanturizma. Prinuda stranstvovanja je podnošljivija. Kad ste negde, uvek morate nešto što hoćete; kad ste kod kuće, uvek morate nešto što nećete. Beograd je danas, inače, bio posebno lep, ili se možda to meni samo učinilo, možda i nije bio nešto posebno lep - tek, o tome vam pripovedam bez trunke sadističke želje da u vama izazovem nekakvu čežnju ili žudnju za ovim bajkovitim, rasplinutim, a gustim gradom. Beogradska lepota iskusnom oku uvek se predstavlja u obliku prizme, nikad kao piramida ili, recimo, kupa. Pa ni kao valjak, iako je ovde valjak postao zaštitni znak rušilačko-obnoviteljske urbanističke svakodnevice. Čak i lepu ženu vi na beogradskoj ulici nećete moći da sagledate trodimenzionalno, kao privlačan organizam na asfaltu, pa ni dvodimenzionalno, kao što su to umeli oni srednjovekovni slikari čija smo imena zaboravili, a koji su delali u duhu prenebregnute mudrosti: kad nešto slikaš, slikaj ono što jeste, a ne onako kako izgleda.
Ne, čak i lepa žena u beogradskoj vizuri biva kroz prizmu sagledana, tako da se oku posmatrača, bio on tirnanićki početnik ili jankovićki upućen, javlja kao pitoma prikaza razrađena u sekvencama; vidiš je istu a umnogostručenu, u više identičnih kadrova; jedna je to žena, ali je razmnožena unutar odeljenih površi prizme. Zato jedna žena u Beogradu izgleda kao da, u svakom slučaju, nije sama; iako je jedna, ima tu više njih.
Mlade Crnogorke, uzgred, pokazuju divljenja dostojan otpor prema beogradizaciji. Njihova kuražnost, njihova inteligentno napadna odanost rodnom akcentu, pa i rodnom držanju, rodnoj mimici - moraju impresionirati svakoga, pa čak i onoga koji bi, da nije i sâm dovoljno napadno inteligentan, mogao da se prepusti sažaljenju prema dušama koje sebi trasiraju jedan od dva puta: ili da ne budu preobražene i da ostare u vanprizmičnoj lepoti, ili da se preobraze i disciplinuju svoju nepokornost u mnogim svojim licima vidljivim u beogradskoj prizmi. Najvažnije je, otprilike, shvatiti s kakvim geometrijskim telom imate posla. I to kažem ja, koji sam uvek bio, a i danas sam, netalentovan za matematiku. Tu, pritom, mahom mislim na aritmetiku.
U geometriji je teže nemati talenta.
Bonus video:
