Divljaci

Teško je sporazumevati se s ljudima koji su divljaci.

Nije to, u stvari, tako teško, čak je i lako, ali baš otuda čoveku dođe da kaže: teško je. Termin „divljak” nije slučajno smišljen. Nije to puki izraz snobovštine koja je navikla na bolje. Naprotiv: divljakom ćete nazvati upravo onoga koji nije navikao na bolje, a svoje nameće kao „domaće” ili „naše”.

Mnogo sam u životu pljuvao po Englezima. Iako su mi Englezi ili, da se po engleski izrazim, Britanci bili i muzički i književni učitelji (istina, upravo oni britanski stvaraoci disidentski oslonjeni na kontinentalnu tradiciju). Svejedno, nisam Englez i ne umem da se pravim Englez. Ali, opet, ja i jesam Englez, i tako vam sad pišem kao neki Englez koji dovoljno dobro zna srpsko-engleski, srpsko-crnogorski, srpsko-hrvatski, srpsko-bosanski. Moć divljaka iskazuje se, recimo, na taj način da se u sopstvenoj kući osećate kao gosti. Da se u rodnom gradu osećate kao došljaci. Da se u svojoj otadžbini osećate kao stranci. Bitan kvalitet divljaštvu daje kolektivnost. Kad je sâm, divljak može biti oličenje kultivisanosti. Kultivisanost, inače, nije ništa drugo nego naličje divljaštva, ali kontrast, ipak, čini svoje. Divljak može biti i veoma obrazovan, suptilan; ume dobroćudno da nastupa. Često, istina, kod divljaka biva naglašena sklonost doušništvu; cinkare, ogovaraju. Muškarac divljak u tome je sličan ženi koja i ne mora biti divljakuša.

Divljakuše, štaviše, najotvorenije preziru divljake.

Raspojasana priroda divljakâ do punog izražaja dolazi kad se okupe. Ne mora to biti neko veliko okupljanje, najčešće je dovoljno da ih se nađu dvojica. Iz njih tad, iako su okruženi drugima, čije ih nedovoljno divljaštvo u većoj ili manjoj meri ometa, progovara ta, valjda iskonska, divljačka radost, radost koja se ne može opisati drugačije nego kao naporna larma, sitni i ozbiljni tračevi, tovarenje raznih imena, prezimena, pominjanje zajedničkih poznanika koji nedivljacima nisu poznati.

To je jedna od najupečatljivijih odlika divljaka: vole da ogovaraju kao poslednje torokuše, ali čine to na ratoboran način, dakle kao torokuše naoružane ne samo hladnim nego i vatrenim oružjem.

Kad popiju malo više, divljaci, bez obzira na uzrast i intelektualni nivo, pokazuju smešno lice taštine, koje u toj grotesci ide dotle da poželite da im se dobro zagledate u oči i vidite da li su zaista tako tašti, ili se to samo igraju. Jer, pomisli čovek: divljak bi morao biti kao dete, što će reći da sigurno voli da se igra. Divljaci, uistinu, i vole da se igraju, ali njihova igra uvek je usmerena na plen.

Čak i kad za sobom ima delo koje je poštovanja dostojno po obimu, pa i po značaju - divljak je sujetan na šokantno detinjast način, kao da je juče izašao iz osnovne škole. Takvih ljudi u Beogradu ima mnogo. Mnogo. Ne može se reći da ih je previše, ali i kad nije previše, njih ima, nekako, više nego što se to može podneti. I oni sami sebe, kad se zagledaju u to ispucalo, krezavo beogradsko ogledalo, doživljavaju tako: kao da ih je, može biti, više nego što bi bilo dobro da ih bude.

Ali ti divljaci diktiraju - premda to njima i nije cilj, pošto su toliko razuzdani da mrze svaki diktat, pa čak i svoj vlastiti – diktiraju, dakle, ili taktiraju puls grada. Oni su harizmatični dirigenti, jer najharizmatičniji je onaj dirigent koji ne ume da svira nijedan instrument. Spas od divljaka može se pronaći u samoći. I u ljubavi. Samoća i ljubav su jedini oblici spasa od divljaštva. Pritom se ta dva oblika sjedinjuju: svejedno je da li si sam sa sobom, ili s nekim koga voliš i ko te voli. Ljubav i samoća postaju sinonimi kad čovek, zbunjen, povređen i ljut (na samoga sebe, na svoje pretke, na svoje savremenike), stane na crtu divljaštvu i kaže: jebote, šta je ovo.

A ovo je jedna obična beogradska priča, nemojte je shvatiti kao nešto univerzalno, mudro ili lično.