U Baru je, 4. juna, na Dan Svetog Jovana Vladimira, zaštitnika grada, otvorena nova sezona litija. Sve je bilo isto kao ove zime, samo je između šetača bio veći razmak. Ljekari stalno preporučuju fizičku aktivnost, šetnju. Biće ovo ljeto zdravog života u Baru.
* * *
Sve mislim da će se neki ljudi promijeniti, postaće naprasno bolji. U ljudskom rodu veoma su rijetke takve transformacije. To ima samo na filmu ili u prirodi, kad se, recimo, ružna gusjenica pretvori u predivnog leptira. Nisam vjerovao profesorici biologije da je to moguće, sve dok nisam prije četrdesetak godina vidio na televiziji. Da tada nisam povjerovao ne bih nikada, jer bih sada za desetine video klipova sa tom metamorfozom rekao da su montirani. Kao za sve u šta ne vjerujem.
* * *
U jesen 1979, kao student druge godine Pravnog fakulteta, živio sam u Bloku 70, na Novom Beogradu, u iznajmljenoj sobi. Jednom sam sa gazdaricom, starijom, prostodušnom ženom, gledao na TV neki film iz savremenog života. Glavnu ulogu igrao je Dragan Nikolić. Bio je negativac. Ne znam zašto ali to je nekako uznemirilo moju gazdaricu. Pri kraju filma ispostavilo se da je sve bila kamufllaža i da je veliki Gaga bio policijski inspektor ubačen među kriminalce. „Znala sam da Prle ne može biti izdajnik!“, ushićeno je uzviknula i častila me kolačem.
Slično sam reagovao kad sam pročitao knjigu Gorana Gule Pejovića „Let plavog safira“. Znao sam da frontmen „Katapulta“ i autor stihova „Posljedni put večeras te zovem, ne da se vratiš, jer kasno je za sve, samo da ti kažem koliko te volim“, iz „Pjesme za Sandru M.“, ne može da napiše lošu knjigu. Naprotiv, Gulin prvi roman je urbana, čitljiva knjiga, puna života, ponekad opora, ponekad duhovita, ponekad sjetna, ponekad uznemirujuća, ali poštena, pisana srcem i damarima njegove poetske duše.
* * *
Kad god smo majci prijavljivali neki uspjeh odgovarala je: „Samo neka ste zdravo!“ Mislio sam: „Bože, kako ova žena ne umije da se raduje!“ Kad su nam iz Amerike i Engleske nedavno stigle lijepe vijesti, a u pitanju su vjenčanje i doktorat, rekao sam: „Samo neka ste zdravo!“
* * *
Jedan od mojih hendikepa je taj što sam zbog dugogodišnjih problema s alergijom izgubio čulo mirisa. Posebno mi nedostaju mirisi u proljeće. Kad sam umislio da sam izgubio i čulo ukusa, već sam vidio sebe na putu ka Gvozden brijegu, na koji vode svi barski putevi. Krastavci, paradajz, rotkvice, zelena salata, jagode, kajsije, bademi... sve ima isti ukus, nikakav. Onda su mi ukućani rekli da su i njima bezukusni, niti rotkvice kao nekad žare nepca niti su jagode kao nekad sočne i slatke.
Danas je sve vještačko, od ženskih usana do voća i povrća...
* * *
Ovo je 150-ti blog. Počeo sam da ih pišem u februaru 2011, na nagovor tadašnjeg urednika sajta Brana Mandića, kome sam, davno, bio urednik u Radio Baru. Za ovih desetak godina bilo je raznih tekstova, ali bila je to, sve mi se čini, zaludna rabota, u smislu da je nekog odvratila od nekog nauma ili da je nekog motivisala da nešto dobro uradi.
Nisam uspio čak ni šeganje čempresa da zaustavim.
Sve vrijeme pisao sam ono što mislim, ali i mnogo toga o čemu mislim ostalo je prećutano…
* * *
I kad smo kod čempresa: u jednom od najljepših crmničkih sela, Godinju, kako se to partijskim žargonom kaže, konstituisan je IPSVIČ (I Poslije Svega Vrtić I Čempresi). Šta će od IPSVIČ-a biti ne zna se. Ali, krenulo je dobro, jer sve u Baru kreće iz Crmnice…
* * *
U moru poruka koje su nam svakodnevno stizale u doba korone, neke su bile i duhovite.
Anketa u Nikšiću:
„Kako putujete do posla?“
„Metroom, čoče.“
„Kako kad metroa nema u Nikšiću?“
„A posla ima, je li...?“
*
Kako se u Crnoj Gori kaže: Izvolite moj CV?
„Posla me striko Božo!“
*
„Ženo, kako da uključim veš mašinu da opere ovu majicu?“
„Što je, pamuk ili sintetika?“
„Ne znam.“
„Pa, pogledaj, oči ti ispale: što piše na majici?“
„Jedno je Nikšićko!“
*
Otvara Kinez frižider: „Ha, ni kučića, ni mačića...“
*
Psihijatri svih zemalja, ujedinite se - uskoro izlazimo!
Bonus video:
