Navike

Jutros se (20. april) nebo namrčilo od Italije i sa mora kao da će ćuskije da padaju. Uz ovakav dan najbolje ide ona Oliverova „Našoj ljubavi je kraj“, sa početnim stihom: „Olovno nebo kišu tuge sprema...“

U drugoj polovini svog mandata april se malo joguni, ali maj mu već dahće za vratom. A dolaskom maja ružni dani biće prošlost...

* * *

Mnogo je zbrke i kontradiktornosti na političkoj sceni. Neumjerene, ishitrene i zapaljive izjave pljušte sa svih strana, pa i u vladajućoj koaliciji. Njihovi autori, izgleda, ne znaju da nam nisu pretjerano bitni, ni oni ni njihovi stavovi. Samo želimo kvalitetniji život i poštenije političare. Mi smo (a pod „mi” podrazumijevam punoljetne građane, prosječno vaspitane i školovane, bez političkih ambicija) skinuli ljagu s Crne Gore kao rijetke zemlje u Evropi koja nije mijenjala vlast na višestranačkim izborima. Smijenili smo lošu vlast i dali šansu opoziciji. Za demontažu nakaradnog sistema, prepunog korupcije i nepotizma, koji se 30 godina nije mijenjao, treba i vremena i strpljenja, ali ako koalicija ne umije da sačuva vlast koju smo joj svojim glasovima podarili i unaprijedi život u Crnoj Gori, onda neka ponovo bude opozicija. Bio bi to ogroman korak nazad, ali što bi rekli Barani: „Posa’ veliki.”

* * *

Kako godine prolaze muž i žena sve više liče jedno na drugo. Ne samo duhovno, nego i fizički. I preuzimaju navike i interesovanja, pa i osobine onog drugog. Brak je zajednica u kojoj dvoje ljudi, bez obzira na količinu ljubavi među njima, nastoje da kompromisima uljepšaju i olakšaju sebi život.

U ovih skoro 35 godina braka prihvatio sam na desetine navika svoje supruge. Neke i ona moje (hm…), a neke smo zajedno mijenjali. Mislio sam da nikad neću popiti kafu bez šećera. Sad ne mogu da je okusim ako u njoj ima i gram šećera. Ali, nema teorije da ću kafu popiti hladnu kako je ona pije. Volim da je srčem vruću.

A znam, neće proći mnogo – počeću da pijem hladnu kafu i čudiću se kako sam nekad mogao da je pijem vruću.

Nikakav sam karakter.

* * *

Jedan dragi Baranin koji je načeo i devetu deceniju, efektno objašnjava proticanje vremena.

„Čini mi se da je juče bilo kad sam mogao posao da obavim s metar razdaljine i ni kap da ne prospem. Sad ako ne opkoračim onu keramiku, napravim bar(icu)…”

* * *

U subotu primam drugu dozu vakcine. Računam: ako me i strefi korona poslije dvostrukog pelcovanja, ne bi trebalo da zaglavim. Čini mi se da sam, vakcinišući se, nešto dobro uradio. Učinite to i vi, poštovani čitaoci ovog bloga, bolje ćete se osjećati, i mentalno i fizički.

Očigledno, predstoje nam mnoge korona godine, a jednom godišnje moraćemo da se „c(ij)epimo”.

Pitanje vremena je ko će prvi da uzvikne: „Zaboga, je li bilo života prije korone?!”

* * *

Ima Barana koji nikud nisu mrdnuli iz Bara ili dalje od svoje rodne Crmnice. Uvijek su podsmješljivo gledali na one koji vole da putuju. U vrijeme korone kao da su još više postali sigurni u sebe i svoj način života. Kad ih sretnete učini vam se da su zadovoljniji sobom nego inače, djeluju još jače i zdravije a u očima im lebdi pitanje: „E, što sad ne putuješ?” Za njih je putovanje bilo i ostalo gubljenje vremena i novca.

Mnogi među njima nemaju pojma ko je bio D. Radović, ali im je neko davno podišao jednom njegovom umotvorinom i sad je rado parafraziraju: „Ne idite nikuda iz Bara ako morate da se ponovo vraćate u njega. Ako ćete se više radovati povratku nego odlasku.

* * *

Iz „Barskih priča 3“:

Centimetar

Branko Mašanović je u svojoj krojačkoj radnji ćaskao sa najpoznatijim ovdašnjim hirurgom Danilom Malićem kad je došao čovjek sa konfekcijskim odijelom, tražeći da mu se skrate pantalone za jedan centimetar. Branko je ustao, rekao čovjeku da obuče pantalone i kredom označio taj centimetar koji treba da skrati. Rekao mu je da se vrati za sat.

Kad je ovaj zamakao ka magistrali i „Voćari“, Branko je liznuo prst, obrisao kredu i vratio se razgovoru s dr Malićem, koji je odlučio da sve svoje obaveze odloži i ostane u radnji naredni sat samo da vidi što će se dogoditi. Mušterija je tačno za 60 minuta došla, probala pantalone i oduševljeno rekla: „Eto, svima sam govorio da je taj cenat bio višak!“ Sav srećan platio je popravku i otišao kući, na neskriveno čuđenje dr Malića i šeretski osmijeh barskog krojača.