Crna Gora je u decembru 2010. godine postala država kandidat za članstvo u EU, a pregovore o članstvu je zvanično otpočela 29. juna 2012. godine. Tada mi je izgledao nepristojno dugačak rok do 2020. godine, do punopravnog članstva. Onda se pominjala 2025, pa, evo, 2030. godina.
Koliko mi je to sad nebitno…
* * *
I nama koji smo relativno rano odlazili u krevet, teško je padao prvi čas – bili smo neispavani, nezainteresovani, dekoncentrisani, a kako li je tek današnjoj generaciji koja do sitnih sati „bleji“ uz društvene mreže?
Prvi čas bi trebalo da počinje, recimo, u devet sati. Ovako se samo ispunjava forma, bez bilo kakve produktivnosti.
* * *
U barskom bioskopu, sa još desetak filmofila, gledali smo „Zonu interesa“, Džonatana Gjezera, u britansko-poljskoj koprodukciji. Sva monstruoznost Holokausta majstorski je prikazana bez ijednog zločina i kapi prolivene krvi. Radnja filma usredsređena je na porodicu Rudolfa Hesa, komandanta Aušvica od juna 1940. do novembra 1943. i od maja do novembra 1944. godine.
Po izlasku iz bioskopa jedna misao me pratila: njemački nacisti, poslije rata, nisu propatili ni promil od onoga koliko je trebalo…
* * *
„Ukrajina treba da podigne bijelu zastavu i pristane na pregovore s Rusijom. To budi osjećaj stida, ali sa koliko mrtvih će se ovo završiti? Treba pregovarati na vrijeme i potražiti neku zemlju koja će djelovati kao posrednik.“
Proći će mnogo vremena dok svijet opet dobije razboritog vjerskog poglavara kao što je papa Franjo.
* * *
Doktor Žika, kako ga zove Bonja, povremeno mi pošalje neki, davno zapisani, citat, uz koju prigodnu rečenicu o piscu. Autora ovog nije mogao da se sjeti: „Život je prolazna senka. I smrt je prolazna senka. Samo bol ne prolazi. On neprestano traje, uvek i doveka.“
Niti ovog: „Muškarci su mrtvi rukavci, slepe ulice, nepokretna voda. Žene su voda koja teče.“
* * *
Kad sam mogao da se oslobodim kladionice, računam, moći ću da se odreknem i „pametnog“ telefona. Mislim da je prepametan za mene, počeo je da me guši. Dnevno mi servira na hiljade tekstova, likova i događaja. U većini su to budalaštine. Neophodna mi je jedna duža „detoksikacija mozga“, što bi rekla moja najstarija kćerka Lara.
* * *
A dok se potpuno ne odreknem mobilnog telefona, moj ventil su „Barske priče“:
Oči
Uoči pohoda na Skadar, mobilizaciju crnogorske vojske u Baru oglasio je top sa Londže, 1. oktobra 1912. godine. Vojnici i dobrovoljci okupljali su se u Klezni. Jedan musliman iz Tuđemila čitav dan je bio vezan. U čemu je bio njegov grijeh, niko nije znao.
„Ljudi, ’oće li mi neko dati gutljaj vode?“ – zavapi vezani Tuđemilac.
Niko ništa.
Onda se obrati oficiru koji je naredio njegovo vezivanje:
„Aman, čovječe, ako duše imaš, daj mi vode!“
„Ne može! A vi – okrenu se prema vojsci – nemoj ko glavom da se igra“ – reče prijeteći.
Kad se oficir malo odmakao, priskoči dobrovoljac Pero Čobov Pavlović iz Dobre Vode i dade vezanom svoju čuturu.
„Ko je ovo uradio?“ – zareža oficir.
„Ja!“ – isprsi se Pero.
Oficir pogleda Dobrovođanina pravo u oči. Može samo da se nasluti šta je u njima vidio. Tek, malo zastade i ode na drugu stranu kao da se ništa nije desilo.
Predostrožnost
U trgovačkoj radnji Omera Mustafića dva kupca su nešto pazarila i platila. Omer nije imao sitnine, pa je morao da je potraži u susjednoj radnji. No, kako da ostavi kupce same kad je znao da ih bije loš glas i da su kadri da, kako se govorilo, „iz oka“ ukradu?
Ipak, odluči da skokne do susjeda, pa što bude. Krenu, ali kod vrata zastade, osvrnuvši se:
„Ja ću, začas, do komšije da razbijem novac, a vi ostanite u radnji, ali, tako vi Boga, pripazite jedan na drugog!“
Sreća
Na popularnom međurepubličkom takmičenju „Igre gradova”, u Tuzli, osamdeset i neke, Crnu Goru je predstavljao Bar. Pored ostalih sportova, Barani su se takmičili i u stonom tenisu. U prvom kolu namjerili su se na prvog favorita, Zagreb, čije su redove branili stonoteniseri „Vjesnika”, šampiona države. Džaja D. je dobro igrao stoni tenis i mislio je da ga ni najbolji Kinez ne može dobiti 21:0. Međutim, baš takav rezutlat je, u prvom setu, bio za Zagrepčanina.
Na kraćem odmoru između dva seta, trener barske ekipe, profesor Ljubo S, kaže Džaji utješno:
„Imao si veliku sreću što ne igraš s prvim stonoteniserom ‘Vjesnika’. Ovaj je tek peti po snazi.”
„Izvini, Ljubo, a koliko bi me, života ti, taj prvi dobio?” – upita Džaja i, ne čekajući odgovor, ode na drugi set u kojem je, ipak, nešto bolje prošao.
Bonus video:
