Decembar je, za mene, već četvrt vijeka, od smrti oca, dert mjesec. U njegovoj drugoj polovini nekoliko datuma ovije me tugom. Od prošle godine pridružio se i 29. decembar, dan kad je otišao Maksim.
Najviše mi nedostaje njegov optimizam.
A znao sam da se naljutim na njega upravo zbog tog optimizma kad je, činilo mi se, precjenjivao naše mogućnosti u vezi sa šahom. Iscrpljivali smo se u nekim stvarima koje su samo nama bile bitne i nikome više, barem sam tako mislio. Stoički je trpio moje gunđanje i negodovanje. Po uspješnom okončanju onog što je naumio nije likovao, bio je zadovoljan i to mu je bila dovoljna satisfakcija.
Govorio sam mu da liči na Grigorija Melehova zbog nosa, na Sadama Huseina zbog frizure, na Staljina zbog brkova… nije se ljutio, samo bi se nasmijao.
Niko od njega nije bolje pričao viceve. Nasred vica počeo bi da se smije i kraj bi dočekali zacenuti od smijeha i on i oni koji su ga slušali.
Kad god mi je falio sagovornik za radio emisiju zvao sam njega. Nikad nije odbio. Pričali smo o šahu, o književnosti, o Gimnaziji, o Baru, o jabukama u Dapsiću, njegovom rodnom selu, o dobrim ljudima, o svemu…
Igrali smo kladionicu svakog petka. Bio je to ritual. Nalazili smo se kod spomenika knezu Vladimiru, uzimali bilten i odlazili u „Helenu“ da uz baklavu, sok od jabuke i kafu, ispunimo „dobitnički tiket“. Ne pamtim da smo ikad dobili novac i ne pamtim da smo se nekad rastali bez njegovog: „Ovog puta sigurno dobijamo!“
Jednom smo na terasi kuće u Polju (tu je živio prije prelaska na Renu) igrali „cuger“, čekali da Salamanka da gol i da dobijemo oko hiljadu evra, dobre pare u to vrijeme. I Salamanka je pred kraj utakmice povela. Bio sam euforičan, on nije reagovao. U nadoknadi vremena Salamanka je primila gol i sudija je ubrzo odsvirao kraj. Ustao sam od stola i počeo da šutiram, ni krivo ni dužno, cvijeće iz bašte gospođe Lalice. Maksim je mirno odigrao dobitnički potez (moja pozicija se raspala čim je Salamanka povela, o šahu više nisam mislio).
„E, moj, Mićašu, da je Salamanka dobila zaboravili bismo na nju onog trena kad podignemo pare, ovako ćemo je dugo pamtiti i to kao ’Salamanku naše mladosti’“ – nasmijao se moj direktor u gimnaziji, učitelj šaha, pa saigrač u ŠK „Mornar“, stariji brat i, na kraju, dugogodišnji drug – Maksim Lutovac.
* * *
Demokratija se, ipak, kotrlja ka Crnoj Gori. Predsjednika i premijera države „rešetaju“ sa svih strana, od korisnika društvenih mreža do novinara i političkih (ne)istomišljenika. I treba. Neka se brane. Oni moraju da služe narodu, a ne narod njima. I nema više nedodirljivih, svako je podložan preispitivanju i ničim omeđenoj kritici. I mora da vodi računa o tome šta radi danas da mu V. Novović i M. Marković ne bi sjutra zakucali na vrata.
* * *
Čuvajte se onlajn kupovine i sumnjivih sajtova. Provjerite dobro od koga nešto naručujete. Možete ostati i bez toga što ste naručili i bez para. A mogu vam i dodatno „olakšati“ karticu.
* * *
Imam utisak da se sve više širi bauk (i zvuk) petardi po Baru što se više govori i piše protiv njih.
Roditeljima nema ništa milije nego da obraduju svoje mališane petardama, „da grunu, sokolovi“. To što lako mogu da povrijede sebe i druge – nema veze. Nastranu što su ulični psi stravljeni. U ovoj godini bilo je 250 ujeda pasa na barskim ulicama, u prošloj 328, zvaničan je podatak Higijensko-epidemiološke službe Doma zdravlja. Vjerujem da agresivanosti pasa ostavljenih, možda, od tih istih koji kupuju petarde svojoj dječici, odlučujuće doprinose detonacije koje se, svjedoci smo ovih dana, intenziviraju kako se bliži Nova godina.
* * *
Ne vjerujem da ću biti u „najluđoj“ noći ispred dvorane „Topolica“. To nije moja muzika, mada bih Sašu Matića, pa i Acu Pejovića, mogao da slušam, Draganu Mirković – teško, i onda i sada. A sinoć, prvog dana šestodnevnog programa, bila je odlična svirka, uz Marka Luisa i barske snage Andreu Demirović i Grimm i, relativno, malo publike.
* * *
Nova godina nam je došla tiše nego ikad. Od nje gotovo niko ništa ne očekuje. Zapravo, opšti je poklič: „Samo da ne bude gora od prethodne!“
Nemam, takođe, bilo kakvih očekivanja, osim da oni koji su svakodnevno u mojim mislima, 2026. godinu dočekaju zdravi. Kad se sjetim sa kakvom sam nadom najavio, novu, „monolitnu“, 2020. godinu i kako nas je razbila korona, ovoj, 2025. bih samo mahnuo u znak dobrodošlice…
Bonus video:
