U raspravama o „usponu robota “ se stvarno preteruje. Pretnja da će roboti zameniti ljude smatra se novinom koja će promeniti našu civilizaciju i naš način života. Ali tu nema ničeg novog. Mašine koje zamenjuju mehanički, a ponekad i kreativni rad ljudi postoje još od industrijske revolucije. Robot je mašina kao i svaka druga. Opsesija robotima ili strah od njih u vezi su sa našom fascinacijom njihovim antropomorfizmom. Govori se o velikim profitima „vlasnika robota “, kao da su oni robovlasnici. A nema nikakvih vlasnika robota , već samo kompanija koje investiraju u ove tehnološke pronalaske da bi ostvarile što veći profit. Može se dogoditi da se neto raspodela konačnog proizvoda pomeri u korist kapitala, ali sam fenomen se ne razlikuje od uvođenja bilo kojih novih mašina koje zamenjuju ljudski rad, i to već najmanje dvesta godina.
Želim da razjasnim 3 zablude u vezi sa robotima.
Prva je da će, prema doktrini ukupne količine rada, nove mašine zameniti veliki broj radnika zbog čega će oni ostati trajno nezaposleni. To je verovatno tačno na kratak rok, jer broj poslova je ograničen, a što više posla obavljaju mašine to je manje posla za ljude. Ali na dugi rok broj poslova postaje promenjiva u jednačini. Ne možemo da predvidimo koji novi poslovi će nastati, jer ne znamo šta će sobom doneti nova tehnologija, ali možemo da se oslonimo na iskustvo iz poslednja dva veka tehnološkog razvoja. Već je utvrđeno da su se slični strahovi javljali i ranije i da su se svi ispostavili kao neosnovani. Nove tehnologije su stvorile nove poslove, to jest više novih i boljih poslova od onih izgubljenih. To ne znači da u ovom procesu neće biti gubitnika. Neke radnike će zameniti nove mašine zvane „roboti“ ili će doći do smanjivanja zarada, ali iako će ovi gubici biti tragični za pojedince, oni neće imati negativan uticaj na društvo u celini.
Druga velika zabluda, koja je u vezi sa prvom i tiče se naše nesposobnosti da predvidimo šta će doneti nove tehnologije - jeste da su ljudske potrebe ogranične. Nama se čini da su one svodive na one koje postoje danas, jer nismo u stanju da predvidimo nove potrebe koje ćemo razviti sa novom tehnologijom. Zato ne možemo da zamislimo ni nove poslove koji će ih zadovoljiti. Ovde nam opet može pomoći istorija. Pre 10 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za smart telefonima (jer nisu postojali) i nismo mogli da zamislimo nove poslove koje će stvoriti iPhone (preko Ubera do elektronske prodaje karata). Pre samo 40 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim računarom u svakoj sobi i milione poslova koje će oni stvoriti. Pre nekih sto godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim kolima i fabrikama poput Forda, Dženeral Motorsa i Tojote, pa ni stvari poput Mišlenovog vodiča za restorane. Čak su i najbolji ekonomisti poput Ricarda i Keynesa (u „Ekonomskoj budućnosti naših unuka“) smatrali da su ljudske potrebe ograničene. Danas znamo da to nije slučaj: potrebe su neograničene i kreiraju ih nove tehnologije.
Treća velika zabluda, indirektno povezana sa pitanjem robotike, odnosi se na konačnost sirovina i izvora energije i bavi se „ograničenim kapacitetima Zemlje“. Naravno da postoje geografska ograničenja količine sirovina na Zemlji kao zatvorenom sistemu, ali nas iskustvo uči da su ove granice daleko fleksibilnije nego što mislimo, jer se naše znanje o njima pomera sa napretkom tehnologije. Kroz tehnološki razvoj otkrivamo sve više zamena za prirodne materijale. Prihvatanje činjenice da je na primer x izvor energije ili sirovina i da će po sadašnjem tempu eksploatacije za nekoliko godina nestati, zanemaruje činjenicu da sa smanjivanjem količina x raste njegova cena na tržištu i povećava se potreba za pronalaženjem njegove zamene (što pokazuju pronalasci šećerne repe, sintetičke gume ili fraking), ili za upotrebom različite kombinacije elemenata u proizvodnji finalnog proizvoda koji sada sadrži x. Možda će to povećati cenu finalnog proizvoda, ali se svakako neće desiti nikakva kataklizma. Kapaciteti planete Zemlje posmatrani mimo tehnološkog razvoja i porasta cena samo su još jedna velika zabluda.
Neki poznati ekonomisti su sakupljali papir u strahu od nestanka drveća prepuštajući se iracionalnim strahovima. Do toga nije došlo, iako je potrošnja papira dostigla svoj istorijski rekord. Oni prosto nisu mogli da predvide da će tehnologija omogućiti recikliranje papira i da će elektronska komunikacija zameniti većinu papirne. Mi nismo ništa pametniji od njih, jer ne možemo da zamislimo zamenu za naftu, magnezijim ili gvozdenu rudu, ali možemo da zaključujemo po analogiji.
Strah od robotike i tehnologije proizlazi iz dve ljudske slabosti. Jedna je kognitivna: ne znamo kakve će biti tehnološke promene u budućnosti i zato ne možemo da predvidimo svoje potrebe. Druga je psihološka: želja za uzbuđenjem koje izaziva strah od nepoznatog, od zastrašujuće i istovremeno privlačne mogućnosti da u fabrikama metalni roboti zamene radnike. Ona zadovoljava istu potrebu zbog koje gledamo horor filmove. A kada ne gledamo horor filmove, plašimo se nestanka prirodnih resursa, kraja ekonomskog rasta i zamene ljudi robotima. To je jako zabavno, ali nas istorija uči da nema realnih razloga za strah.
(Social Europe; Peščanik.net; prevod: M. MARKOVIĆ)
Bonus video:
