Društvene mreže ne otuđuju ljude, nego čitave zajednice. Možda sam luda, ali čini mi se da tu leži objašnjenje zašto su mnogi šokirani Trampovom pobedom, Brexitom...
Koliko ste puta čuli, pa i izgovorili da ova današnja mladež samo zeva u telefone, tablete i laptopove umesto da se druže, vaćare i kopuliraju kao preci im? Ne smatram se mladom, ali mnogo "zevam" u ekrane svih vrsta. Gunđanje starijih mi nikad nije bilo jasno jer mi to zaista ne ometa fizički kontakt sa okolinom. Štaviše, u poslednje dve-tri godine nije me zaobišao nijedan virus gripa i prehlade. Kud ćete veći dokaz da fizički kontaktiram sa okolinom?
Nije mi, međutim, namera da se šalim. Nakon što su se svetu dogodili Brexit i Tramp, dala sam se na razmišljanje. Matorci su, suštinski, u pravu, samo promašuju nivo na kom se otuđenje događa. Ono nije individualno, nego se odvija na nivou mikrozajednica koje žive jedne pored drugih, ali se ne poznaju. Zašto? Zato što smo svi laki na obaraču kad na Fejsbuku i Tviteru stiskamo dugme za blokiranje. Društvene mreže su sastavni deo naših života, evo već čitavu deceniju, pa možemo da pričamo i o tradiciji blokiranja. Blokiramo da ne bismo čitali i slušali mišljenja sa kojima se ne slažemo, da se ne bismo nervirali, da ne bismo bili prozivani zbog svojih životnih izbora i poteza, i tako dalje, i tako dalje... Razloga je beskonačno, ali svi se svode na isto: blokiram da nekoga ne bih gledala i da bih zaboravila da postoji. Uzimam sebe samo kao primer, ali, verujte mi, svi blokiramo upravo sa ovom motivacijom.
Kao što ja, novinarka uglednog nedeljnog lista iz Srbije, blokiram razne nacionaliste, velikosrbe, ženomrsce koji bi lekovitim dejstvom svog polnog organa da me "nauče pameti", šoviniste kojima smetaju LGBT osobe, izbeglice, Romi, ljudi sa psihičkim poremećajima, biciklisti, itd, tako npr. neka Džoan iz Njujorka ili Džoan iz Londona blokira slične kao i ja. A onda se desi Brexit, Tramp ili nešto slično, pa moje imenjakinje ostanu zapanjene: otkud sad ovo kad ne znam nikoga ko je za Brexit ili Trampa, kad svi moji poznanici i prijatelji glasaju drugačije i ko su sad ti ljudi koji su očigledno u većini, kad ja ne poznajem nikoga takvog? Odgovor je lak: poznaješ, sestro, samo su ti svi na blok listi.
Nešto mi govori da je tzv. zapadni svet oduvek bio podeljen. Kvaka sa vremenom u kom živimo je što nije podeljen na dva dela, kao npr. u vreme Hladnog rata. U vremenu sadašnjem, svet je išpartan. Tačnije, čini ga mnoštvo balončića od sapunice u koje su se smestile čitave grupe ljudi, koje pojma nemaju da u susednom balonu žive neki drugi ljudi koji svet vide sasvim drugačije. Svako misli da je njegov balončić u stvari čitav svet. Problem sa balonima od sapunice je što lako pucaju, a kad puknu, realnost te lupi po nosu tako snažno da ne možeš da se opasuljiš. Pa još misliš da je stigao smak sveta. U neku ruku, to je tačno - jeste smak sveta, samo ne celog, nego tvog ličnog.
Pa dobro, šta sad ova Gligorijević hoće? Da prestanemo da se blokiramo po fejsbucima i da pustimo razne budale da se na nama iživljavaju? Da nije konačno potpuno odlepila pa hoće da ukida "blok" dugme na društvenim mrežama? Daleko bilo, sestre i braćo. Hvala tvorcima društvenih mreža što blok postoji, da ga nema stvarno bih konačno sasvim odlepila. Samo kažem da iz izbornih rezultata, kako naših, tako i ovih belosvetskih treba da izvučemo pouku: čak i ako smo se zaključali u svoj balončić, sad je prilika da naučimo da postoje i drugi balončići u kojima žive neki ljudi koji nisu ništa gori od nas. Samo im je gore nego nama. I samoj mi je teško da pojmim da sam u sloju privilegovanih - onih koji uopšte imaju internet i priliku da na društvenim mrežama bistre politiku, političare i ostale mudrosere. Internet je privilegija koja nam daje pristup informacijama i znanjima kojima ovi drugi nemaju kako da priđu.
Zato ih ne krivite što je svet (ceo) lagano krenuo dovraga, nego dajte da vidimo kako da izborimo pristup informacijama i znanjima za sve.
(vreme.com)
Bonus video:
