Pre tačno deset godina, prilikom postavljanja spomen-ploče na Zelenom vencu tragično preminulom glumcu Draganu Maksimoviću, rekao sam ovo:
“Ovo ružno mesto na kome smo se danas okupili podseća nas najmanje na tri stvari.
Ovde je pre šest godina bez ikakvog razloga napadnut i unesrećen jedan glumac. Za nešto tako on napadačima nije dao bilo kakvog povoda; bio je to, jednostavno, izliv nerazumljive obesti i potpuno iracionalne destruktivnosti. Prema onome što znamo, Dragan Maksimović im je to oprostio. Nije hteo da sarađuje sa policijom i o tom užasnom događaju više nije progovorio ni reči. Ubrzo zatim je umro, nadležni organi nikada nisu utvrdili ko ga je osakatio, a njegove zlotvore nije stigla zaslužena kazna.
Na drugoj strani, danas na ovom mestu otkrivamo spomen-ploču koja će ostati kao neka vrsta podsetnika kako svet u kome živimo nije nimalo savršen. U takvom svetu se može dogoditi da neko sasvim nedužan i čedan, kakav je bio Maksa, nestane sa lica zemlje samo zato što se slučajno našao na putu bezumnicima koji smatraju da mogu odlučivati o životima drugih na osnovu svoje nakazne, divljačke logike. Ova ploča će nas, dakle, podsećati da još uvek nije došao trenutak vladavine prava na goli život i da će se još mnogo autobusa okrenuti oko Zelenjaka pre nego što počnemo da živimo kao dostojanstveni ljudi u civilizovanom svetu.
Najzad, ovaj trenutak predstavlja malu, ne sasvim beznačajnu pobedu javnog mnjenja nad letargijom i nezainteresovanošću vlasti za bilo čim osim za samu - vlast. Ideja da se postavi ova ploča potekla je od ljudi koji za to nemaju bilo koji drugi motiv osim saosećanja za druge. Spontano, sasvim anonimni posetioci bloga B92 podigli su svoj glas i vrlo brzo uspeli da probude savest kod onih koji su u moći da nešto preduzmu. Nije to mnogo, Dragan Maksimović neće ovom tablom dobiti priznanje koje mu za ono što je kao glumac ostvario nesumnjivo pripada. Ali nije ni malo ako poverujemo da je ovo mogući početak jednog pravog poverenja između stanovnika ovog grada i ljudi koji njime upravljaju.
Slabašna slamka za koju bismo se mogli uhvatiti zove se javno mnjenje. Ono naizgled deluje nemoćno protiv tako snažnog protivnika, ali, verujem, sećam se uostalom, kako može biti i te kako delotvorno.
18. 11. 2006, autobuska stanica Zeleni venac ”
Postavlja se pitanje da li se za ovih šesnaest godina išta promenilo? Da li je nasilje u padu ili porastu? Kakva je gradska vlast danas? Čemu služe istražni organi i tužioci? Kako izgleda mesto na kome je ova tabla postavljena?... Živimo u košmaru. Već decenijama. Niko nas ne može zaštiti od mračne sile koja hara našim životima. Prepušteni smo sebi, odnosno slobodnom ili slučajnom izboru onih koji dele pravdu na ulici.
Slabašna slamka za koju bismo se mogli uhvatiti zove se javno mnjenje. Ono naizgled deluje nemoćno protiv tako snažnog protivnika, ali, verujem, sećam se uostalom, kako može biti i te kako delotvorno. Na primer, svi ti ljudi koji ne zaboravljaju “Savamalu”, upornost kojom mirno istrajavaju u najobičnijem zahtevu da žive u svetu bez nasilja i bahatosti vlasti koja skrivena iza fantomki očigledno stoji iza ovog nasilja, govore kako u našem društvu još uvek postoji jedan broj onih koji imaju građanske hrabrosti. To su očigledno veoma odvažni ljudi koji imaju snage da stanu na crtu varvarima.
Prvo što će nasilnici, obesni vladari ulice, učiniti jeste da omalovaže javno mnjenje. Ismejavaće se, keziti nad poštenim ljudima koje će nazvati ,,šačicom”, ili ko zna već kako, ali moraće da osete kako im niz leđa, pred snagom probuđenog društva, curi hladan znoj. Oni su zaboravili da država, kojom tako osiono vladaju, i društvo, nisu ista stvar. Osvojivši vlast, verovatno su pomislili kako su na svojoj teritoriji, nad ljudima koji tu žive, stekli neograničenu moć. To, međutim, nije istina.
Još uvek ima onih koji ih se ne boje, koji neće ustuknuti pred pretnjom, bilo da se radi o izbacivanju sa posla, izmišljenim zlodelima objavljenim u žutoj štampi ili presretanju na ulici. Čak ni onda kada im se pojave na kućnom pragu, kao banda siledžija koja maltretira sićušnog Dastina Hofmana u filmu Psi od slame Sema Pekimpoa, pokušavajući da ga ponizi i na taj način liši poslednjeg što čoveku u takvoj situaciji preostaje - dostojanstva. Pobediti strah pred nasilnicima, pogledati ih pravo u oči, predstavlja jednu od najvećih pobeda koju čovek u svom životu može da postigne, poenta je tog filma.
Oni preko puta i tako nisu ništa do obični slamnati psi.
Autor je reditelj (Politika)
Bonus video:
