Od Bona do Beograda ima oko 1.200 kilometara vazdušne linije. Izgleda da je to nepremostiva prepreka. Možda je trebalo biti uživo na konferenciji za štampu Aleksandra Vučića, da bi se shvatilo o čemu je zapravo reč.
Teši me samo to da pola Srbije isto tako ne zna, a drugo pola Srbije se pomalo pravi da zna.
Krenimo redom.
Govori srpski…
Jezički nivo premijerovog izlaganja je bio upitan. Rečenice koje nikada neće biti završene. Skakanje sa teme na temu. Svađanje sa odsutnim protivnikom. Sve smo to već viđali. Ali premijer je ovaj put nadmašio sebe. Možda je čovek pod stvarnim ili umišljenim pritiskom pa mu srpski jezik povremeno iskače iz gramatičkih šina.
„Zadovoljni smo borbom za šverc cigareta“, reče premijer. On se dakle bori za šverc, a ne protiv njega. Dobro, ne treba biti na kraj srca, omaška. Jedni će reći da je frojdovska, drugi da je plod brzopletosti. Ako se doda izjava „pretnja ubistvu nekom stranom zvaničniku“, onda se ne zna ko kome i čime preti. Do sada je premijer pokazivao viši nivo pismenosti od predsednika države, ali ovaj put se nije proslavio.
No to nije ni izdaleka najveći problem.
Nesvrstana uvređenost
Vučić je ljut jer je neki visoki zvaničnik srpske policije radio za stranu obaveštajnu službu. Dobro, Vučić to ne bi trebalo da uzima lično. Dešavalo se i većima od njega. Zapadnonemački kancelar Vili Brant je sredinom sedamdesetih dve godine imao ličnog referenta koji je bio saradnik istočnonemačke tajne službe. To je Branta koštalo političke karijere. Službe rade svoj posao, a to je špijunaža i kontrašpijunaža. I to podjednako u prijateljskim i neprijateljskim zemljama. Amerikanci su prisluškivali nemačku kancelarku Angelu Merkel, onako saveznički i prijateljski. Dakle, sve to srpski premijer zna. Da li je iskreno ili inscenirano ljut, odavde se to ne vidi baš najjasnije: „Velika sramota“, „pustite to licemerje ma koliko da ste veliki“, „sram ih bilo“. Neka im se premijer nagovorio.
Kolegijalna pomoć Podgorici
Samo kome? E, to je već zagonetno. Ostaće tajna, u interesu istrage. Je li tako gospodine državni tužioče? Jeste. Moglo bi da se kaže da je Vučić u svojoj čuvenoj retorici „no east, no west“ dostojan naslednik Titovog nesvrstanog balansiranja na hladnoratovskoj žici. Ipak, iz haotičnog nastupa pred novinarima možda bi se ipak moglo zaključiti da je reč o nekoj zapadnoj stranoj službi. E, a onda Crna Gora. Neko svakodnevno pratio Mila Đukanovića. „To svakako nisu radili ovi dole koji su uhapšeni, to nisam u stanju ni da komentarišem“, rekao je Vučić. Dakle nisu oni, ali jesu neki drugi. „Mnogo ozbiljnija lica“. Ko? „Kriminalne organizacije sa elementima inostranosti“. Ma šta to značilo. Naprosto, Milo je hapsio pogrešne ljude za ispravnu stvar. Ali, pošto u tim bandama „nema političara ni iz Crne Gore ni iz Srbije“, ispade da su te „kriminalne bande sa elementima inostranosti“ ipak pomogle Milu da ostane na vlasti, jer je opasnost po njega i Crnu Goru bila stvarna, ali protivnik prezentovan crnogorskoj javnosti - lažan.
Ako ovo nije kolegijalna pomoć bratskom premijeru, onda ne znam šta je.
Sve u svemu, znamo da se neki špijun presvlačio u beogradskom haustoru. Da se radi o 125.000 evra. I da Đukanovića nisu pratili oni, ali jesu ovi.
Moralno velika zemlja
Vučić je još jednom zauzeo pozu hrabrog državnika koji mali narod brani od velikih sila i kriminala. To premijer radi dosledno - nudi sebe kao žrtvu na oltaru otadžbine. „Bez obzira na cenu koju ću ja lično da platim“. „Odjednom će biti 5.000 afera protiv vlade i mene“. „Znam ja šta sam potpisao ovim što govorim“.
Na kraju, premijer me donekle ubedio da ozbiljno misli to što govori. A to me je pomalo uplašilo. Zna li Vučić nešto što mi ne znamo? Nije li baš on jedini garant slobode u zemlji Srbiji? Šta ćemo ako zle sile pobede? Naposletku, i ja osetim onaj „transfer blama“ o kojem je prozborio premijer. Njega je sramota dok gleda svoje visoke policijske službenike kako špijuniraju za „veoma moćne službe“. A mene sramota što posle četrdesetak minuta nisam uspeo da pohvatam konce premijerovog već legendarnog izlaganja.
Na kraju, slažem se sa Vučićem da bi Srbija morala da bude „velika zemlja po poštovanju svojih zakona i po moralnom ponašanju“. Samo, to se ne odnosi isključivo na gologuze špijune po haustorima, već i na ljude pod fantomkama, kriminalce na tribinama, partijsko zapošljavanje, zavrtanje ruku medijima.
Bonus video:
