Svako malo, u medijima i široj javnosti se prozbori o tzv. "Milenijumcima" (Millennials) ili "Generaciji Ipsilon" (Generation Y).
Naime, američki politikolozi i drugi društveni naučnici odavno vole da grupišu svoje stanovništvo u demografske kohorte i dodeljuju im zgodna i seksi imena ("Bejbi bumeri", "Generacija Iks" itd.), tako da ovo nije ništa novo pod kapom demografskom. I Evropljani imaju svoje nazive za ovu najnoviju "generaciju", sa različitim značenjima: "Karling generacija" u Švedskoj, "Generacija možda" u Nemačkoj, "Generacija ozbiljnih" u Norveškoj, "Generacija Jovan Pavle Drugi" u Poljskoj, ili "Generacija Ni-Ni" ("ni posla, ni studija") u Španiji. Kinezi ih nazivaju "ken lao cu" ("generacija koja jede stare"), a Japanci "nagara-zoku" ("oni što uvek rade dve stvari odjednom").
Dakle, termina ne manjka, ali su im značenja i suština problematični. Uprkos tome, mediji su histerično zaskočili na ovaj termin kao kada mačka ćapi da nam grebe kauč. Proverimo na svemoćnom Guglu, i pojavljuje se na stotine vesti o Milenijumcima samo u proteklih 24 časa. A ko su i šta su tačno Milenijumci? Obično se navodi kako je u pitanju mlađa generacija koja je rođena u periodu od 1980-ih do 2000-ih godina. Karakterišu ih kreditna zaduženost, život kod roditelja, nestalni poslovi, zainteresovanost za globalna politička pitanja, kao i jedna generalna neodlučnost, fleksibilnost i fluidnost. Govore engleski, žive na internetu i društvenim mrežama, dobro su obrazovani, inkliniraju ka političkoj levici, preferiraju bicikl umesto automobila, mnogo toga očekuju na tacni, imaju tetovaže i pirsinge, ne prihvataju tradicionalne društvene uloge o mužu, ženi, deci i veš mašini. Relativno su obespravljeni, ali su opet nekako ambiciozni, narcisoidni, buržoaski i beli.
I sve je ovo budalaština teške kategorije. "Milenijumci" je jedan od onih termina koji svi koriste, a niko tačno ne razume. Baš kao i "ironija", "javni dug", "filozofija" ili "vagina". Mislim, generacija koja je rođena "između 1980-ih i 2000-ih"? Stotinu mu demografa, pa to je više od dve decenije, što je i oko četvrtina ljudskog životnog veka. Po toj definiciji, Milenijumci su i 16-godišnjaci i ljudi koji se približavaju 40-oj. I srednjoškolci i srednjoškolke, baš kao i docenti na fakultetu ili MILF službenice u banci. Uz to, po nekima, Milenijumci su rođeni od 1984. do 2004. godine, a po nekim drugima od 1980. do 1994. godine. Po trećima, od 1977. do 1994. godine, a po četvrtima od 1980. do 2000. godine. I ovaj kolumnista (rođen 1983. godine) je Milenijumac. Ili nije? Ko to zna. Sve ovo je, naravno, skaradno neprecizno. I posebno problematično u ubrzanom dobu krupnih društvenih promena u kojem živimo, i u kojem i par godina znače mnogo. Uostalom i zdravorazumski, da li zaista očekujemo da ista ponašanja, verovanja, radne navike, i obrasce u vezi sa šopingom i glasanjem na izborima imaju brucoši i ljudi u braku sa detetom, uz švajcarski kredit za stan pride?
I sad, čak i ukoliko odbacimo ove grube kvantitativne i odokativne podele, šta je sa onim kvalitativnim? Postoje li neki opšti opisi Milenijumaca koji nam mogu pomoći u tome da ih uguramo u analitičku fioku? Ako pobliže pogledamo hektolitre tekstova o Milenijumcima, saznajemo da su oni istovremeno i lenji i ambiciozni. I socijalisti i kapitalisti. Da ne vole da rade, kao i da stalno menjaju poslove u potrazi za onim boljim i bolje plaćenim. Da su narcisoidni i zagledani u svoj pupak, ali i da su zabrinuti za planetu i belosvetske ratove i nepravde. Kao i da stalno dele stvari po društvenim mrežama (što, na opšti blam, čini i naša tetka). Dakle, prosečni Milenijumac je lenji narcis koji kapitalistički skače sa posla na posao, dok je socijalistički zabrinut zbog globalnog zagrevanja i usput stalno čačka svoj smartfon. Zvuči besmisleno? Zato što i jeste.
I upravo zato je "Milenijumci" termin koji su izmislili matorci i starci i svi koji se tako osećaju, seireći nad ponašanjem omladine koju ne razumeju, a za koju bi toliko voleli da liči na njih same. Jer, umesto da šeta po korzu, omladina gleda u te kompjutere; umesto da se zaposle na državnom poslu, mladi pišu projekte i programiraju; umesto da guslaju, oni pričaju engleski; umesto da omladina ide u Banju Koviljaču, ona putuje za Njujork. A i te suknje su prekratke, dok su minđuše samo za žene i za uvo, pobogu. Ali, ovako je bilo doslovno oduvek. Postoji dokument koji se zove "Ipuver papirus" iz drevnog Egipta, a koji datira iz oko 2000. godine pre nove ere. I tamo čovek koji se zove Ipuver lamentira i kukamvči nad sudbinom svog sveta, pre svega zbog ponašanja omladine koja (mu) je preokrenula taj svet naglavačke. Jer, kaže taj egipatski čova, žene koje nisu imale ni drvenu kutiju sada poseduju čitav nameštaj, a devojke koje su se ogledale u reci sada imaju ogledala. Skaradno! Nekadašnji bogataši postali su siromasi, i nema više nikakvog poštovanja prema starijima. Mladi prebrzo voze svoje kočije i ne obaziru se, zlo je i naopako.
Drevni Egipat je možda propao (doduše, tek par hiljada godina nakon dotičnog Ipuvera), ali ovakvi lamenti nisu. Pa onda i danas čitamo intenzivno "šerovani" i hardkor površni blog ("Deca koju su pojeli skakavci") nekakve nastavnice engleskog jezika iz stručne škole, a o tome kako su nam "deca otupela" i "učenici sve manje inteligentni". Jer, njihova "koncentracija se meri sekundama", "interesovanja svode na dva-tri", "bukvalno svaka generacija je ubedljivo lošija od prethodne", a tu su i famozne "poremećene vrednosti", "turbo-folk", "turske serije" i ostala opšta mesta, banalnosti i prozaike. Jer, naravno, veli ova nastavnica, "oberučke prihvatamo sve zapadne trendove", dok nam mrski Zapad istovremeno uzima fabrike, rudnike, izvore vode i organe. Od papirusa do bloga je prošlo mnogo vremena i društvenih transformacija. Ali je kukumavčenje zbog omladine ostala mentalna konstanta. Jedan od karakteristično nadrealnih sastojaka bivanja odraslim čovekom je razgovor sa drugim odraslim ljudima o "današnjoj omladini". "Milenijumci" su samo nova, seksi reč za isto trabunjanje. Suština ovakvog narativa je u ideji da su svi mlađi od nas samo generacija zombifikovanih idiota koji jedva čekaju da razjebu državu, društvo i "tradicionalne vrednosti". Jer, sve što omladina radi jeste da jede, spava i prndači se, kada se ne drogira i ne fejsbuči, zar ne? Dok smo mi u školu išli peške i danima, kroz pustinju i prašumu, strpljivo usvajajući znanja o visoravnima i eroziji tla, sinusima i kosinusima, ćelijskim organelama i slavnoj prošlosti srpskog naroda. I držali smo genitalije čvrsto zakopčane u vunenim pantalonama, naravno. Zaista? A može li bolje od toga? Ako mladi nemaju strpljenja za naše (ribo)lovačke priče i fantazme, možda je problem u nama?
A istina je takva da su famozni i navodni Milenijumci u mnogome bolji od nas relativno matorih. Uostalom, pogledajmo u statistike: inteligentniji su i obrazovaniji, koriste manje droga i puše manje cigareta, kao što i ređe ostaju u neželjenom drugom stanju. Većina omladine sa kojom ovaj docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu stupa u kontakt zapravo je mnogo zrelija i odgovornija od svojih odraslih kopija. Oni govore engleski i druge jezike, koriste računare na napredne načine, putovali su i izvan ove zemlje (i uživali u tome i hoće još), sami plaćaju svoje račune i sami sebi spremaju (zdravu!) hranu, a mnogi od njih imaju i poslove, kako bi platili svoje školovanje. Ne interesuju ih ratovi i istorijske nepravde, već se dobro kapiraju međusobno i preko balkanskih granica. Naprosto, jebe im se za naše odrasle frustracije, jer zgodniji su i mlađi i pametniji, i to je ono što nas dodatno frustrira. Jer čitaju, prate vesti i globalnu popkulturu, zabrinuti su za svoju budućnost i spremni su da se pobune protiv nevolje i zla, za razliku od, pa, nas. Zvuči jeretički, ali tako je. Milenijumci ili naprosto omladina je sasvim dobro, hvala na pitanju. Samo želi malo više od života nego što im se trenutno pruža. Hajde da im to ne uskratimo?
Bonus video:
