Već je postalo „opšte mesto“, da su ulaganja u obrazovanje i znanje najvažnija i najrentabilnija investicija. Od pamtiveka beše ono „što više znaš, više vrediš“.
Lenjin je takođe „sovjetovao“ učiti, učiti i samo učiti. Šta je bio učitelj u davnim „Titinim“ vremenima. Šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka. Svaki grad, varoš i veće selo imali su dve „persone grate“. Doktora i učitelja (tu ubrajamo i nastavnike i profesore). Posebno je u manjim varošima i selima učitelj bio neprikosnoveni autoritet. Kao šerif u kaubojskim romanima.
Ej, sreo sam danas učitelja. Nije to ništa, sa mnom je popričao. Šta ja tek da kažem. Kod nas je svraćao. Tako se to, davnih vremena, sa strahopoštovanjem pričalo. U kafani učitelj nije imao šansu da plati piće. Otimale su se „srećne platiše“. Nema većeg praznika, nego kad učitelj svrati na slavu ili na ručak. Iznosi se ona „žuta“ (rakija) od „dvaes“ godina, najduža i najbolja pečenica (pršuta), stari kajmak i mladi luk. I kad nema, ima da ima. Onaj kod koga najčešće svraća učitelj, je „viđen“ za odbornika ili predsednika mesne zajednice. Ko će nam biti bolja „vlast“ od njega. Druži se sa učiteljem.
Tek u školi. Muva da se čuje. Za odsustva i bežanje sa časova, nije se ni znalo. Ko ne zna, ili nije napisao domaći, u ćošak. Ili kući po roditelje. (Koji, uzgred budi rečeno, nikada „nisu bili“ kući. Čitaj – đak nije smeo da kaže). Često su se koristila, u to vreme dozvoljena i popularna „nastavna sredstva“. Prut po rukama, rukama za uvo ili kosu, ređe ćuška ili šamar. Ali se i učilo. I znalo. Pogledajte samo tadašnje inženjere i majstore.
Posle se nešto desilo. Ustvari, svašta se desilo. Došlo vreme da učitelje, samo što ne biju. (Mada ima i takvih primera. Nekad su učitelji tukli đake, sad đaci učitelje). Prvo se to desilo kod SM-a. Kad su u onim „milijarderskim“ vremenima (sa mnogo nula), učitelji išli kod „svojih“ seljaka da „rade i zarade“. Krompira, pasulja i luka. Da se preživi. Stidljivo i krijući. Da ne vide đaci. Obrnuo se smer. Ranije su išli da se počaste i uvaže domaćina, sada da rade i donesu.
Tada je počelo. Nešto je „puklo“. Više učitelji nikada nisu bili isti. Došli neki novi zakoni vrednosti. Novi junaci. Mobilni telefoni, Internet i društvene mreže. Ko još da čita lektiru. Ukucaš, „pročitaš“ i prepričaš. Ne moraš ni da znaš. Ako ti tata (mama) ima para. Ili su „nešto“ u partiji. A u partijskim vremenima važi definicija: nije važno šta znaš, nego „čiji si“. Morale i škole da sviraju po „partijskim notama“. Zna se unapred ko može biti direktor i ko će brže napredovati. Tako su se učitelji opet morali prilagođavati „pustoj tradiciji“. Na sreću, nisu morali u nadnicu. Na scenu su stupili „suptilniji“ metodi. Kao kod doktora. Pre podne u državnoj, po podne, u privatnoj ordinaciji. Pa tamo nema, ali ima gde ima. Leka za sve. Učiteljima ostalo da drže vanredne časove. Svojima (iz škole) i „trećim licima“. Hiljadarka za jedan školski čas. Još bolje, 10 evra. Malo li je na platu od 50 hiljada. Oni sa preduzetničkim duhom i kakvom-takvom „bazom“ otišli dalje. Otvore dnevni boravak, a u „finalu“ (kad finansijski ojačaju) i privatne škole. Pa se sve „pomeša“. Kao u zdravstvu i visokom školstvu. Bolje i to, nego da skroz odu. Kao doktori. Kojima ni ono „po podne“ više nije dovoljno. Bolje biti „gospodin doktor“ u Nemačkoj ili Norveškoj. U Bugarskoj ubrzano odlaze učitelji. Moraju da se aktiviraju penzioneri. Jedva dočekali. Bolje da te opet „muče“ đaci, nego da živiš samo od učiteljske penzije. (Kako kaže onaj skorašnji „Danasov“ vic. Šta rade penzioneri prva dva dana, kad prime penziju. Kriju se.).
Sve je postalo jasno, osim što se i dalje „gusla“, da su prosveta i obrazovanje prioritet naše države. Neće to nikada postati, dok ne budu i „miljenici“ budžeta. Koliko para, toliko muzike. Umesto „aviona i kamiona“ da popravimo škole, kupimo savremena nastavna sredstva i značajno povećamo plate učiteljima. Što reče pre neki dan jedan kolumnista. Šta će nama i okolnoj „sirotinji“ oružje. Protiv većih ne možemo, između sebe smo već probali. Sa tragičnim posledicama. Džaba trošimo pare. Umesto da ih damo učiteljima i doktorima. Ako država zaista postoji zbog građana, tako jednog dana mora biti. Možda već sa ovim budžetom. Preko amandmana poslanici preraspodele „državni kolač“. (Naravno, šalimo se. Nema izmena. Mora da se glasa po „partijskom ključu“. Uz asistenciju podignute ruke predsednice parlamenta).
(...)
Bonus video:
