Nekada davno je znate-već-ko rekao da propagandisti treba da primenjuju tehniku velikih laži. One treba da budu tako velike da će svi poverovati u njih, jer im neće pasti na pamet da neko može toliko da laže. Ovaj pristup je kroz istoriju dobro došao mnogim despotima. Ali Donald Trump je smislio nešto što se može nazvati taktikom velikog lažova. Pojedinačno, njegove laži su srednje veličine. One nisu bezazlene, ali ni blizu onima da Jevreji piju krv deci. Ali njegove laži nadiru kao poplava i ne ostavljaju vremena ni prostora za demanti. Trump veruje da ova strategija parališe medije, koji se neće usuditi da kandidata jedne od dve najveće partije otvoreno optuže da toliko laže. A kada pogledamo TV emisiju „Vrhovni komandant“, izgleda da je u pravu. (Pri tome ne tvrdim da je Trump novi Hitler. Više mi liči na Musolinija. Ali držimo se teme.)
I političari su ljudi, a svi ljudi ponekad izbegavaju istinu. Onaj ko tvrdi da nikada nije lagao - laže. Pitanje je samo koliko lažete i kakve su posledice tih laži. Činjenica je da je Hillary Clinton u ovoj emisiji izbegavala odgovore na pitanja o svojim e-mailovima. S druge strane, ako pogledate šta o tome kažu nezavisni stručnjaci iz PolitiFacta i Washington Posta, jasno je da su optužbe protiv nje mlake: ona je optužena za preterani legalizam i neiskrenost, ali ne i da je baš lagala.
Tu je i u javnosti nedovoljno primećena potvrda njene izjava da joj je bivši državni sekretar Colin Powell pomogao da otvori privatnu e-mail adresu. Naime, objavljen je e-mail koji joj je gospodin Powell poslao tri dana pošto je preuzela dužnost, što je suprotno nekim njegovim tvdnjama. Sve u svemu, njena iskrenost je na zavidnom nivou za jednu političarku - daleko veća od svih republikanskih kandidata, pa čak i od republikanskog kandidata na prošlim predsedničkim izborima Mitta Romneya.
Gospodin Trump je sa druge strane sasvim poseban slučaj. On laže o stopi nezaposlenosti i stopi kriminala. On laže o spoljnoj politici i tvrdi da je predsednik Obama osnovao Isis. Ali pre svega laže o sebi, a kada ga raskrinkaju, on nastavlja da laže. Jedno od očiglednih pitanja pred emisiju u sredu je bilo da li će ponoviti tvrdnju da se od samog početka protivio ratu u Iraku, što je naravno netačno. Njegov jedini dokumentovani komentar iz vremena pre početka rata svedoči o njegovoj podršci ratu, a intervju koji toliko voli da citira kao dokaz svog protivljenja objavljen je godinu dana posle početka rata. Ali on to i dalje ponavlja i pitao sam se kako će moderator Matt Lauer reagovati ako to ponovi još jednom. On je to ponovio a gospodin Lauer, koji je trećinu vremena potrošio razgovarajući sa gospođom Clinton o njenim e-mailovima, samo je prešao na sledeće pitanje.
Zašto je tako teško suočiti gospodina Trumpa sa njegovim besramnim lažima? Delimično zato što su novinari prosto preplavljeni njihovom količinom. Kojim Trumpovim iskazom bi trebalo da započnu emisiju? Njegovom laži o Iraku? Njegovim pohvalama Vladimira Putina, koji ima „podršku 82%“? Njegovim ponižavanjem američke vojske, čiji su komandati „potpune ruine“? Neke ljude je stid da ukažu na neprijatne istine. Još 2000, kada sam počeo da pišem ove kolumne, rekli su mi da treba da izbegavam reč „laž“ kada pišem o neiskrenim tvrdnjama Georga W. Busha. Sećam se da mi je rečeno da je nepristojno biti tako iskren o jednom od kandidata dve najveće stranke. Nešto slično se verovatno i sada dešava, jer je samo nekoliko ljudi u medijima spremno da prizna da je Republikanska partija za predsednika SAD kandidovala besramnog lažova i sociopatu.
Ali čak ni ovo ne objašnjava asimetriju napada na dva predsednička kandidata. Neki mediji prelaze preko grubih laži gospodina Trumpa, ali spremno maltretiraju gospođu Clinton zbog sitnih grešaka, nekog preterivanja ili nečeg sasvim bezazlenog. Da li je to seksizam? Ne znam, ali je stvarno zaprepašćujuće. Ostaje otvoreno pitanje da li će gospodinu Trumpu proći njegova taktika velikog lažova. Ako je suditi po onome što smo videli u sredu uveče, hoće.
(The New York Times; Peščanik.net; prevod: M. MARKOVIĆ)
Bonus video:
