Vetrovi rata neumitno šibaju, i pod tim ne podrazumevam mali lokalni rat. Opasnost nam preti od fundamentalista koji planiraju islamizaciju čitavog sveta, a sukobi su već uhvatili maha i šire se kontinentima. Zapravo, razdanjeno je da je pretnja Islamske države već stigla u Rim, iako još nema islamske zastave da se leluja sa vrha Bazilike Svetog Petra.
Čini mi se da, istorijski posmatrano, najveće svetske opasnosti i pretnje nekako uvek proiziđu iz monoteističkih religija. Samo hrišćani i muslimani idu u ratne pohode u ime svoga Boga.
Grci i Rimljani nisu osvajali područja drevne Persije i Kartagine kako bi nametnuli svoje bogove. Prvenstveno vođeni teritorijalnim i ekonomskim ciljevima, čim bi se sreli sa bogovima drugačijim od svojih, samo bi ih jednostavno pripojili svojim božanskim panteonima. Tvoj narod te zove Hermes? U redu, mi ćemo te zvati Merkur i bićeš jedan od naših bogova. Feničani su obožavali Aštart, ali to nije predstavljalo problem Egipćanima da je zovu Izis, ili Grcima za koje je bila Afrodita. Niko nije zaposedao feničanske gradove da iskoreni Aštartin kult.
Prvi hrišćani nisu bivali mučeni jer su prepoznali izraelskog Boga (na kraju krajeva, to je njihova stvar), već zato što su poricali postojanje drugih božanstava.
Nije da politeistička društva nikada nisu bila izložena ratovima, ali u najvećem broju slučajeva izazvali bi ih sukobi plemena koji nisu imali nikakve veze sa religijom ili nametanjem svojih bogova onom drugom. Varvari sa severa uzurpirali su Evropu, Mongoli su isto učinili islamskim zemljama, ali, radije nego da nameću svoje kultove, brzo bi se prilagodili lokalnoj religiji. Ako ništa drugo, zanimljivo je kako su varvari sa severa onda kada su postali hrišćani i sazdali hrišćansko carstvo, mahali raspećem pred muslimanskim nosevima kako bi ih prekrstili, iako su, na kraju dana, obe kulture obožavale suštinski istog boga.
Takođe, treba spomenuti i kolonijalizam kao osvajački rat u ime hrišćanstva. Na stranu ekonomski interesi kojima su uvek opravdavani, ciljevi kolonizatora bili su i moralni poduhvati pokrštavanja pobeđenih naroda, bilo da su astečkog ili etiopljanskog porekla (zanemarujući činjenicu da većina Etiopljana i jeste hrišćanske vere).
Interesantan izuzetak uvek je bio jevrejski monoteizam koji po svojoj prirodi ne zahteva religijsko preobraćenje ljudi druge vere. Ratovi koji se pominju u Starom zavetu služe obezbeđivanju zemlje za izabrani narod, ne da prevedu ljude u judaizam. Takođe, Jevreji nikada nisu pripajali druge kultove i verovanja svojima.
Ne nameravam, naravno, da ovim kažem da je civilizovanije verovati u Joruba kult ili vudu magije nego u Sveto Trojstvo ili jednog Boga čiji je prorok Muhamed. Govorim da niko nikada nije ni pokušao da hara svetom u ime bogova afričke religije kandomble. Niti je vudu božanstvo Baron Samedi ikada probalo da se nametne van svojih karipskih granica.
Kinesko carstvo bilo je veliki osvajač, ali kineski narod nikada nije verovao u to jedno biće koje je stvorilo čitav svet. I Kina nikada nije pokušala da raspe svoju veru po Evropi ili Americi. Naravno, moglo bi se polemisati o tome kako Kina i danas osvaja u ekonomskom aspektu, ali da li će ti ljudi tamo na zapadu verovati u Isusa, Alaha ili Jahvea apsolutno je nevažno za kineske poslovne interese.
Tekst je objavljen u specijalnom prilogu Najveće kolumne Umberta Eka u “Nedeljniku” (br. 215, 25.02.2016) (prometej.ba)
Bonus video:
