Taman sam se bio zarekao da se premijerovim ekspozeom neću baviti ni mišlju, ni rečju, ni delom, kada me je jedna njegova gotovo uzgredna opaska naterala da prekršim zavet. „Znate li vi šta je to čeri paradajz?". pitao je Aleksandar Vućić poslanike u Skupštini. „To je modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni”. Dan kasnije, pojasnio je da pod „odvratnom životinjom" podrazumeva ribu-list i ponovio da je čeri paradajz nastao „mutacijom" ove dve vrste.
Verovatno nikada nećemo saznati odakle premijeru ova neverovatna „informacija". U svakom priručniku za povrtlare lepo piše da je čeri paradajz sorta nastala ukrštanjem običnog domaćeg paradajza sa divljom južnoameričkom varijantom koja daje plodove nalik na bobice, da su ga gajili i stari Acteci i da je u Evropu donesen u 17. veku, mada je postao popularan mnogo kasnije. Genetski inžinjering, dakle, nema ništa s tim, mada riba list i sos od čeri paradajza daju veoma ukusnu kombinaciju u tanjiru (ko hoće recept neka piše redakciji).
Meni je, kao nesvršenom biologu, Vučićeva teza o ukrštanju ribe i voćke zanimljiva jer me je podsetila na Ivana Vladimiroviča Mičurina (1855-1935), ruskog botaničara-amatera koji je verovao da se genetski udaljene vrste mogu ukrštati ako im se obezbede odgovarajući uslovi i da su Mendelovi zakoni nasleđivanja obična glupost. „Na darove prirode ne treba čekati, nego ih od nje otimati", govorio je on. To se jako svidelo Lenjinu, a još više Staljinu, jer je podupiralo tezu da je u socijalizmu sve moguće, pa su Mičurinu dali veliko poljoprivredno dobro, na kome je on pokušavao da kalemi kruške i pomorandže, grožđe i trešnje, a dugo se trudio i da ukrsti paradajz i krompir, kako bi dobio biljku koja pod zemljom daje krtole, a nad zemljom ukusne plodove. Ovo poslednje je, inače, sjajno opisano u romanu „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina" Vladimira Vojnoviča, izdatom i kod nas.
Mičurinovi eksperimenti bili bi smešni da njegova teza o „ambijetalnom determinizmu" za vreme Staljina nije bila dignuta na nivo zvanične doktrine, dok je klasična genetika proglašena za buržoasku izmišljotinu. Tako su deca u sovjetskim školama umesto o Gregoru Mendelu učili o Mičurinu, a na poljoprivrednim izložbama su postavljane gipsane makete čudesnih Mičurinovih hibrida, koji u stvarnosti nikada nisu postojali. Računa se da je u to vreme oko 3.000 sovjetskih genetičara koji su gajili skepsu prema Mičurinovoj teoriji završilo u logorima. Mičurinova teorija je bila toliko privlačna sovjetskim vlastima da je ostala na snazi dugo nakon njegove i Staljinove smrti, pa su je u školama i na fakultetima predavali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, što je imalo teške posledice na razvoj biologije u celom sovjetskom bloku. Ovaj „gigant sovjetske nauke" je danas gotovo zaboravljen, mada ulice u mnogim gradovima Srbije, uključujući Beograd, Novi Sad, Suboticu i Kragujevac, i danas nose njegovo ime.
Premijerov neobični izlet u polje genetike ostavio me je u ubeđenju da je Vučić ideološki sledbenik Mičurina, mada možda i nije čuo za njega. On Srbiju doživljava kao svoje ogledno dobro i u toj čudesnoj bašti pokušava da nakalemi Maksa Vebera na Miloša Obrenovića, protestantsku etiku na despotiju, tržišnu privredu na državni diktat i evropske vrednosti na primitivni nacionalizam, sve verujući da će ti hibridi kad-tad uroditi plodom. Tu ne treba boljeg komentara od monologa koji u gore pomenutom Vojnovičevom romanu izgovara Mičurinov sledbenik Gladišev: „Vidiš, Vanja, mi smo navikli da se prema izmetu odnosimo sa takvom gadljivošću, kao da je to nešto rđavo. Ali, ako se bolje pogleda, to je možda najdragocenija materija na zemlji, jer ceo naš život proizilazi iz govana i opet odlazi u govna. Prosudi sam: za dobar prinos, zemlja mora da se nađubri balegom. Od balege niče trava, korov i povrće, koje jedemo mi i stoka. Stoka nam daje mleko, meso, vunu i ostalo. Mi sve to upotrebljavamo i prerađujemo u govna. Eto, tako da kažem, nastaje cirkulisanje govana u prirodi. Postavlja se logično pitanje, zašto bi smo ta govna upotrebljavali u vidu mesa, mleka, pa čak i hleba, odnosno, prerađena. Zar nije bolje da odbacimo predubeđenje i lažnu gadljivost, i da govno upotrebljavamo u čistom vidu kao vitamin. U početku, naravno, možemo da otklonimo prirodni zadah, a zatim kad se čovek navikne, da ostavimo onakvo kakvo je. Ali to je već stvar daleke budućnosti i uspešnih dostignuća nauke."
Bonus video:
