Za koji dan će godišnica "Oluje". Iste godine, koju nedelju nakon Srebrenice, Hrvatska vojska je osvojila "Republiku Srpsku Krajinu". Ubijeno nekoliko stotina Srba, oko 200 hiljada proterano. Ti delovi Hrvatske od tada su faktički očišćeni od Srba. Etničko čišćenje i kolateralna šteta su termini kojim smo ratovima devedesetih na prostorima nekadašnje Jugoslavije obogatili savremeni politički rečnik.
Bilo je takvih pojava i ranije, ali mi smo ih nekako ozvaničili. I danas ove prostore mnogi prepoznaju po tome, a ne po Nikoli Tesli ili Novaku Đokoviću. Šta ćete. Što šačica ludaka uništi, gomila normalnog sveta ne može da popravi. Samo je pitanje gde je šačica, a gde gomila? U memorijalnom centru u Potočarima u ponedeljak su pokopani ostaci još 127 identifikovanih Srebreničana ubijenih u genocidu. Najmlađa žrtva je imala 14, najstarija 77 godina. Zločin u Srebrenici Međunarodni sud pravde i Haški sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji okvalifikovali su kao genocid, ali se Beograd i Banjaluka oštro protive.
Zločine koje su hrvatske snage počinile tokom "Oluje" Srbija naziva genocidom, ali taj termin se u tom slučaju nije odomaćio u ostatku sveta. Da li Srbija ide kontra sveta ili je svet kontra Srbije? Zagreb u "Oluji" vidi briljantnu vojno-redarstvenu akciju kojom je vraćen suverenitet nad celom teritorijom Hrvatske. Pominju zločine nad Srbima, ali tvrde da su bili sporadični i slučajni - kolateralna šteta. Srbija naširoko pominje zločine, ali ne i svoju ulogu u huškanju, organizovanju, naoružavanju Srba u Hrvatskoj, formiranju "RSK", kao ni činjenicu da je početkom avgusta 1995. glavna briga Beograda bila kako da spreči traktore sa Srbima izbeglim iz Hrvatske da uđu u glavni grad tadašnje SRJ.
Zašto se toliko godina od ovih i sličnih zločina, Srbija i delovi regiona uoči ovakvih godišnjica politički tresu? Da li ove ratne tragedije zaista izazivaju političke potrese ili je takva reakcija dirigovana iz "centara moći" s ove i onih strana granica? Uzmimo Srbiju, jer u njoj živimo, za primer. Voleli bi Nikolić, Vučić, Dačić da se zaboravi njihova i uloga njihovih partija u ratnim devedesetim. Da ih više ništa i niko ne povezuje i ne podseća da su se kleli u Šešelja i Miloševića, huškali na ratove, ubijanje, zločine, razaranje, proterivanje, pljačku...
Ali, malo-malo pa dođu Srebrenica, Oluja, Vukovar, Sarajevo, "hladnjače"... Onda oni, umesto da odgovore da li su zaista svesni razmera zla u kome su učestvovali i da li se istinski kaju, opet počnu da se busaju u junačke grudi srpske. Opet se, kao i devedesetih, kriju iza naroda. Jer svako pominjanje njihovih (ne)dela proglašavaju za napad na Srbiju i Srbe u celini i celosti. Takva retorika im i dalje, nažalost, prolazi. Voleli bismo i mi, što smo bili na drugoj strani tih devedesetih i što smo odoleli zovu šovinizma da ne moramo da ih podsećamo šta su radili.
Voleli bismo da su njihove reči o pomirenju, osudi zločina, regionalnoj saradnji i budućnosti iskrene, ali toliko je očigledno da nisu da nam ne daju takav luksuz. Ne može Vučić zvanično da podržava teritorijalni integritet BiH, a istovremeno šuruje s Dodikom, gazi odluke Ustavnog suda, institucije te države. Ne može da osuđuje zločine, zalaže se za saradnju u regionu, a "desna ruka" mu - Vulin istovremeno šalje poruke potpuno drugačije sadržine.
Zato Vučiću ni prošle godine nije bilo mesto u Srebrenici. Nije ni ove, a neće ni sledeće. Nažalost.
Bonus video:
