Tri dana posle referenduma o brexitu održavaju se opšti izbori u Španiji, čiji ishod može biti još presudniji za budućnost Evropske unije. Radikalno leva partija Podemos je po poslednjim anketama na drugom mestu sa 25,6% podrške. To je posebno značajno jer, za razliku od grčke, španska socijalistička partija PSOE nije doživela potpuni kolaps, već je spala na 20% podrške, uz prelivanje pristalica ka Podemosu.
Tako bi Podemos i socijalisti mogli da formiraju zajedničku levu koalicionu vladu sa liderom Podemosa Pablom Iglesiasom kao premijerom. Za partiju nastalu iz uličnih protesta 2011. ovo bi bili odlični rezultati, a za Evropu - putovanje u zemlju zmajeva.
Odgovor na pitanje kako smo došli dovde je donekle sadržan u nedostacima ugrađenim u samu strukturu EU. U Britaniji levica s pravom tvrdi da je “štednja politička odluka”, ali u evrozoni ona je predviđena Lisabonskim sporazumom i pravilima Pakta za stabilnost i rast - koji kažnjavaju zemlje sa deficitima većim od zacrtanih.
Kada je 2010. u Španiji pukao mehur tržišta nekretnina, ispostavilo se da su političari celog spektra ogrezli u korupciji. Sa nezaposlenošću od 20%, padom realnog dohotka i mladima primoranima da napuste zemlju ili da prihvate nesigurne poslove, nazadovoljstvo je konačno eksplodiralo - prvo na ulicama. Organizatori protesta u maju 2011. dali su svoje “horizontalističko” rešenje zamene korumpirane parlamentarne demokratije lokalnim skupštinama i glasanjem zasnovanom na konsenzusu. Oni su kritikovali čitav sistem, a ne samo njegove predstavnike, svesno izbegavajući podelu na leve i desne snage.
Gumeni meci, progon indignadosa i nove mere štednje gurnuli su pokret iz 2011. u politiku. Prvi pokušaj - Partija X 2012 - završio se neuspehom i na izborima za Evropski parlament u maju 2014. ova partija je osvojila samo 0,64% glasova. Drugi pokušaj iz 2014. je bio bolji: Podmeos je privukao mlade, ali i starije intelektualce, umetnike i lokalne aktiviste koji su već bili odustali od bavljenja politikom.
Podemos je osvojio skoro 8% glasova na izborima za Evropski parlament u maju 2014, a krajem prošle godine je preuzeo vlast u tri velika grada: Madridu, Barseloni i Valensiji, formirajući široke lokalne koalicije sa aktivistima za ljudska prava i borbu protiv korupcije. Sada, posle spajanja sa španskom komunističkom partijom, Podemos ima dobre šanse da bude druga politička snaga u Španiji, što će primorati španske socijaliste da razmisle o koaliciji sa ovom novom, dinamičnom i jakom partijom levice.
Izborni slom socijaldemokrata, od Škotske do Poljske, posledica je njihove podrške ekonomiji slobodnog tržišta, za koju su poverovali da će doneti ekonomski rast i blagostanje za šire slojeve stanovništva. U godinama posle 2008. smo videli da to nije moguće. Od Matteo Renzija u Italiji do Kezia Dugdale u Škotskoj, tehno-centristi širom Evrope otkrili su da lični šarm i moderni pristup ne mogu da ublaže štete ideologije koja proizvodi nejednakost i stagnaciju. Paraliza levog centra se ispostavila kao najveći izazov za radikalnu levicu.
Na taj izazov u Grčkoj je odgovoreno pretvaranjem leve partije u “prirodnu partiju na vlasti”, barem za internet generaciju koja je najviše izgubila posle 2008. Tu se javlja problem kako očuvati radikalne ideje dok ste upleteni u mrežu vlasti.
“U gradovima koje kontroliše levica”, rekao mi je poslanik Podemosa Pablo Bustinduy, “najveću frustraciju izaziva vreme koje je potrebno da se neka odluka gradonačelnika zaista primerni”. Dobro došao u realni svet, rekao bi mu sa olakšanjem neki tehno-centrista.
Podemos je, kao i Siriza, zamrzao svoj zahtev o izlasku zemlje iz NATO-a, tako da kao najveći problem ostaje ovlašćenje Birsela da pokrene kazneni postupak protiv vlade koja ukine programe štednje i pokrene ekonomski rast.
“Neću da otkrivam našu strategiju”, objašnjava Bustinduy, ali je jasno da je osnova leve koalicije u Španiji oštro suprotstavljanje evropskoj politici štednje. Na pitanje zašto bi Španija u tome bolje prošla od Grčke, Bustinduy ukazuje na “sistemski rizik”.
On smatra da je Španija prevelika da bi se iko usudio da je otera u bankrot. Pitanje je da li njegove radikalne ideje mogu da prežive pregovore o formiranju koalicije sa levim centrom. Tu je i ključno pitanje da li nosioci promena na levom centru imaju dovoljno hrabrosti za to.
Lider PSOE Pedro Sánchez ima istu dilemu kao Yvette Cooper pred fenomenom Corbina. Socijalizam levog centra je još uvek u fazi tvrdoglavog poricanja, jer se nije suočio sa sopstvenom nesposobnošću i pružio ozbiljan odgovor zašto je otuđio veliki deo svojih birača, progresivne intelektualce i radničku klasu. Iskušenje za španske socijaliste će biti formiranje vlade sa desnicom, u poslednjem pokušaju da odbace stvarnost. Ovo bi bilo loše za evropsku levicu, tačka.
Evropski socijaldemokrati treba da poruče svojim španskim kolegama: formirajte koaliciju protiv štednje i redefinišite levi centar oko nečeg boljeg od čekanja u redu za socijalnu pomoć ili policijski pendrek.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. MARKOVIĆ)
Bonus video:
