Povodom teksta “Integrisati medicinu u veterinu”, prof. dr Miodraga Perovića, Vijesti 13.04.2016.
Poštovani (i meni veoma dragi!) profesor Miodrag Perović obratio se javnosti u sklopu rasprave o reformi UCG. Njegovo obraćanje dijelom je inicirano obraćanjem tri profesora (bivših dekana, rektora, prorektora, dva ministra, dva ambasadora, dva akademika, predsjednika Savjeta Univerziteta, Senata, predsjednika komisija za reforme osnovnog i srednjeg školstva, članova rukovodstva CK SKJ i čega sve ne...), a dijelom stavovima koji u javnost posljednjih dana stižu sa PMF-a.
Prvo, ne bih se sasvim složio da se radi o akademskoj raspravi. Prije bih rekao da se radi o sihnronizovanoj kampanji protiv reformi koje sprovodi Rektorat i baš zato nije sasvim jasno šta tu radi moj dragi Profesor, koji voli sebe da vidi (a ja ga tako vidim) kao čovjeka koji hoće i voli da čuje i drugu stranu. Ozbiljna akademska rasprava podrazumijeva i ozbiljnije upoznavanje sa predmetom diskusije, a ne izvlačenje iz konteksta senzacionalizma tipa 'nestaje ono što su stvarale generacije'. To je zgodno za manipulacije, ali ne i za akademsku raspravu.
Upravo takvo senzacionalističko obraćanje usmjereno protiv reformi i to, dovoljno bizarno, baš od onih zbog čijih se politika te reforme i sprovode, zaista je nešto što Profesor ne bi smio olako braniti, naročito ne jednostrano prihvatiti i slijediti. Profesor dobro zna kakvu je ko imao ulogu u crnogorskom obrazovnom sistemu i zato se on, iako na bitno pismeniji i elokventniji način u osnovi prati stavove pomenutih profesora, pomalo nevješto muči da napravi određeni otklon govoreći da je ipak dobra sama činjenica da su oni nešto 'jeknuli'.
Rektorovo pismo Profesorov cijenjeni dnevnik nije ni objavio, a ni portal, čak ni kao demanti na objavljeno pismo trojice profesora. Dobro, Profesor će reći da nije on urednik, ali postoje ipak neki profesionalni principi. Ili bi trebalo da postoje. Ovako Profesor raspravlja o pismu koje čitaoci nisu ni vidjeli.
Profesor prebacuje Rektoru da je svojim odgovorom odbrusila profesorima i promtno završila razgovor. Ne vidim zbog čega bi time bio završen razgovor i ne vidim kako može jedna strana drugoj nametnuti završetak bilo kog javnog razgovora.
Nisam ni ja član porodice koju Profesor pominje (a ni nekih drugih porodica!) pa eto, valjda, i ja imam pravo ili privilegiju da kažem što mislim i upravo to sada radim. Možda je pismo Rektora oštro ali je javno, otvoreno i iskreno. Ono je obraćanje bivšim rektorima i ministrima uz poziv da dođu i u lice kažu to što imaju i da čuju i drugu stranu. Zato pismu tih profesora fali malo akademskog bontona i zato je emocija Rektora tu potpuno razumljiva.
Primijetiću da fali bontona i u Profesorovom predlogu 'integracije medicine u veterinu', ali ću to shvatiti kao retoričko pretjerivanje, moguće izrečeno takođe zbog emocije. Zbilja, značajan dio Profesorovog članka i jeste pretjerivanje i karikiranje u tom duhu. Emocija, koju Profesor ne krije, svakako dolazi zbog onoga što je on dao PMF-u, naročito u inicijalnom periodu njegovog osnivanja. Da dodam da je PMF imao još dekana, među njima i moju malenkost. Polazeći i od sebe, pretpostavljam da su emocije vezano za sudbinu fakulteta vodile i tri bivša dekana o kojima govori Profesor. Ali, nekontrolisana emocija je i dobar način da čovjek bude izmanipulisan od drugih, dezinformisan i suštinski zloupotrebljen. Kad ovladaju emocije, malo opreza i gledanja druge strane medalje je često jako korisno.
Profesor dobro primjećuje, a i znam da to dobro zna, sa čime se suočava Rektor i njen tim. Popravljanje stanja u jednom velikom sistemu, zapuštenom u svakom pogledu, nije baš zahvalna niti laka dužnost. Napisali smo jednu cijelu knjigu analize šta sve nije dobro i šta treba popravljati. Trudimo se da to radimo na pošten, posvećen i odgovoran način. Možda je naš tim mogao da odluči i da radi na neki drugi način, da sprovodi neki manje ambiciozan program. Vjerovatno bi bilo lakše i bilo bi više razumijevanja i manje ovakvih diskusija.
Znamo dobro i za sve predrasude i teorije zavjere o tome ko nas je poslao i u čijem interesu radimo. Možda bi poneko, makar za trenutak i za promjenu, mogao da pokuša da pomisli da se nešto u Crnoj Gori može raditi i čistih ruku i iz dobrih namjera i da ne stoji iza svega neka zavjera.
Taj bi, možda, onda pomislio da izvlačenje ustanove iz višemilionskih dugova jeste dobra stvar. Možda bi mogao da pomisli i da komplikovane izmjene, i to u suštinski samoupravnom sistemu, Statuta, brojnih pravilnika i mehanizama unutrašnje raspodjele sredstva koja je spasila siromašne jedinice (među njima i PMF!) i uvela stabilnost u poslovanje ipak jesu neki korak u dobrom pravcu. U tom slučaju, možda bi neko rekao i da mučno, bolno i neprijatno podizanje standarda za doktorate i isto takvo za napredovanje u akademskim zvanjima i jeste napredak. Ko zna, možda i dosta toga drugog što je urađeno za ovo kratko vrijeme na praktično svim poljima rada ipak jeste neki napredak, koliko god to nekima bilo teško prihvatiti?!
A možda je napredak i aktivnost da se promijeni obrazovni model koji ne postoji nigdje u Evropi, kojoj kao društvo valjda težimo. Kad bi neko tako razmišljao, možda bi mogao i da pomisli da Univerzitet Crne Gore treba da liči na solidan univerzitet u, recimo, Njemačkoj, Austriji ili Italiji. I da taj univerzitet mora imati razvijen master stepen i da je to najvažni obrazovni nivo. Ali, ne - vjerovatno je lakše ostati na starom. Da ne bude, kako reče i Profesor, peta godina 'viška'. Da još jednom zakamufliramo stari sistem. Bitno je, izgleda, kakvo je naše trenutno zakonodavstvo, a ne šta je to nastavnik, inženjer, ekonomista ili pravnik u modernom svijetu.
Slično, pod istom za mnoge nemogućom pretpostavkom da se Rektoratu radi savjesno i odgovorno i tamo nije neka grupa avanturista, možda bi neko mogao da pomisli da ipak treba razgovarati o održivosti studijskih programa, da treba preispitivati formu postojanja studijskih programa sa veoma malim brojem studenata ili profesora, da se studijski programi i trebaju povremeno osavremenjavati i modifikovati. Opet ne - vjerovatno i tu je lakše naći neku zavjeru, reći da se radi u tuđem interesu, agresiji i reći da se ne diraju određeni ... krugovi.
Studijski programi se mogu praviti na mnogo načina - od opštih do specijalizovanih i moguće je mijenjati njihove koncepcije i sadržaje. Ne bi to trebalo da je išta strašno, to radi svaki normalan univerzitet svakih nekoliko godina. Ne bi to trebalo da bude uzrok medijske hajke koja se protiv Rektorata vodi sa raznih adresa, ne samo sa Profesorovog i mog fakulteta. Eto, i sa jednog drugog fakulteta čujemo zaglušujuću buku i harangu o studijskim programima ali čuvajući kuću u kojoj radimo izbjegavamo da javno kažemo koliko profesora ima taj fakultet i ti studijski programi, posebno jedan o kome se puno govori i bez koga se ne može. Možda je i to pogrešno.
Profesor kaže da se 'PMF protivi predlogu Rektorata da se usmjerenje Matematika i računarske nauke integriše u usmjerenje (čista) Matematika'. Uz primjedbu da se stvari međusobno integrišu, jedna sa drugom, a ne jedna u drugu, navešću da u famoznom dokumentu iz Rektorata stoji sljedeće: "uočljiva je velika podudarnost dva studijska programa (Matematika i Matematika i računarske nauke) na osnovnim studijama pa je nejasna održivost koncepcije, što implicira potrebu razmatranja mogućnosti integracije ova dva studijska programa". Sapienti sat.
Što se dvogrupe matematike i fizike o kojoj se govori, ako prestanemo da se sa predrasudama, strahovima i sarkazmom odnosimo prema opcijama (ne zahtjevima niti odlukama!) integracija studijskih programa, sugerišem da se malo bolje provjeri postojanje obrazovnog profila 'profesor matematike i fizike', 'nastavnik matematike i fizike' u regionu i 'BSc in Mathematics and physics' (posebno u Britaniji, skandinavskim zemljama).
Skrenuću ovdje Profesoru pažnju na činjenicu koju je očigledno zaboravio ili je nekako ispustio, a može je lako provjeriti, da je upravo na našem PMF-u 2006. godine pripremljen elaborat za 'dvogrupu' matematike i fizike, kao i za neke druge. Odustalo se tada jer su pojedini fizičari rekli da će to biti popularno i da neće imati studenata na samoj fizici. Nije tada niko, naročito ne od matematičara, rekao da su predlozi tadašnjeg dekana ili njegovih savjetnika suludi niti im se izrugivao. Naprotiv. Zato je nejasno zašto se to sada radi. Izgleda da odnos prema predlogu zavisi od adrese sa koje predlog dolazi a ne kakav je sam predlog, što je generalno čudno.
Da zaključim, molim Profesora i druge zainteresovane za ove rasprave da pokušaju da sagledaju stvari dobronamjernim očima. Otvoriće se onda i neke druge perspektive i neće sve biti tako crno.
Autor je prorektor Univerziteta Crne Gore
Bonus video:
