Šta može glas, ako se bira između različitih frakcija političke elite? Sve što se izborima može postići jeste da se jedna grupa ljudi, koja je na čelu jedne stranke ili koalicije stranaka, zameni drugom grupom ljudi, koja je na čelu konkurentske stranke ili koalicije.
To je vlast partija, ili partokratija, gde demokratski izbori mogu samo da utiču na kruženje vlasti unutar političke elite koju te vođe stranaka čine. Tome se može dodati i promena naklonosti vlade prema jednoj nasuprot druge grupe oligarha, to jest bogatih ljudi, a sastav elite se može proširiti članovima iz intelektualnih, naučnih, strukovnih i konačno novinarskih krugova - i imamo sistem kruženja elita. Uzmimo i da se članstvo u eliti u velikoj meri nasleđuje, i demokratija je praktično nemoćna da trajnije utiče na raspodelu moći, vlasti, uticaja i, naravno, novca. Glasanjem se utiče na privremenu preraspodelu unutar elite, ali ne i na trajnu, a pogotovo se ne menja odnos između elite i naroda, između izabranih i glasača.
Postoji, znači, stvarna opasnost da se demokratija iskvari, kako se to nekada govorilo. Da se pretvori u izbornu oligarhiju. Ako se, recimo, prate izjave Donalda Trampa, on svoju kandidaturu motiviše upravo potrebom da se promeni oligarhijski sistem, u kojem, po njemu, finansijeri stranaka i političara zapravo vladaju zemljom. On, međutim, ima dovoljno sopstvenih sredstava, jer je on sam jedan od oligarha. Pa može da se posveti interesima naroda i zemlje, jer ne mora svaku političku meru da pravda pred jednom ili drugom grupom bogatih i moćnih.
To je jedan način da se oligarhijskim metodama odbrani demokratija od oligarhije. Veoma bogat pojedinac može da se udruži sa narodom protiv oligarhije, obećavši mu posao, zaradu, sigurnost, bolju budućnost dakle. Naravno, vlast je u demokratiji privremena, u Americi predsedniku je vremenski ograničena na najviše osam godina. Potom je potrebno izabrati novu osobu, a sam Tramp mora da brine i o sopstvenoj imovini i o posledicama po potomke. Tako da nije realno očekivati da bi mogao, ako bi pobedio na izborima, da zanemari interese oligarhije iz koje potiče, jer bi to moglo da ga skupo košta, i imovinski i društveno.
Možda je, stoga, najbolje izabrati nekoga ko ne pripada oligarhiji, a ni političkoj klasi. Recimo poput Obame. Ili nekoga ko je izrastao iz političke elite, ali ima cezarističke ambicije, kao Putin recimo. Takva osoba će uspostaviti neposredan odnos sa narodom, a oligarhija neće imati drugog izbora nego da se stavi u službu takve populističke demokratije. Takvih primera, naravno, ima ne mali broj. U Obaminom slučaju, to je nerealno zbog sistema podele vlasti i zbog ograničenog mandata, ali u drugim zemljama tih prepreka nema ili se mogu ukloniti promenama ustava ili zakona. Tako da se privremena prednost pretvara u stalnu, a narod stiče prednost nad oligarhijom, jer može glasovima da smeni vođu, dok oligarsi ne mogu novcem da nateraju glasače da izaberu nekoga koga oni podržavaju.
Teorijski, veoma pronicljiv, recimo, predsednik države ili vlade može da donosi odluke koje su u svakom času u skladu sa interesima većine. Ovo je moguće ukoliko tačno zna interese svih glasača i ukoliko može da odredi kojim će se redom sprovoditi političke, privredne, ili bilo koje druge mere. Jer onda može uvek da obezbedi većinu, koja se menja od mere do mere, i tako zapravo ima demokratsku podršku za sve što čini. To isto važi i kada je reč o oligarhiji. Naime, uvek se može obezbediti da većina oligarha konspirira protiv manjine, gde se članstvo u većini i manjini menja u svakom konkretnom slučaju. Štaviše, takav pronicljiv političar ne mora da brine da li će izgubiti demokratsku podršku čak i ako, recimo, privreda propada i narod siromaši. Veći bi mu problem mogao biti ako stvari krenu na bolje usled nekih spoljašnjih okolnosti, pa je intervencija vlasti nepotrebna ili od manjeg značaja. Uzmimo, međutim, da je reč o naprednoj zemlji i da je to bar delimično zato što postoji konkurencija u privredi, sastav oligarhije je promenjiv, a političke su stranke otvorene za nove članove i ideje, uspeh u bilo kojoj aktivnosti ne zavisi od naklonosti vlasti, dok politička karijera zavisi od sposobnosti da se obezbedi podrška kako u sopstvenoj partiji tako i na opštim izborima. U tom slučaju, gubitak podrške glasača znači i kraj političke karijere, a neinovativnost i visoki troškovi gubitak tržišta, poslova i zarade. U tim okolnostima, pretnja gubitkom glasova je snažno sredstvo discipliniranja ljudi na vlasti.
Demokratija, dakle, nije nemoćna kao sredstvo da se ukloni autokrata i da se disciplinuju stranke u liberalnim državama. Sa oligarhijama je teže. Potrebne su privredne reforme i reforme partijskog sistema da se one demokratizuju. Ali i to mora da počne sa glasanjem: najpre protiv, možda više puta, a onda za.
Bonus video:
