Vremena je sve manje. Uprkos mehanizmima opsenarstva, mahinacije i krađe. Uprkos doušnicima, ražalovanim i nanovo aktivnim. Uprkos lokalnim poltronima koji hitaju u nove izborne „pobjede.“ Uprkos uvećanom koeficijentu zarada sa „klauzulom balansa“ (čitaj umanjenjem), nakon izbora. Uprkos javnom servisu. Uprkos bratovih deset miliona. Uprkos poltronima, na državnom nivou. Uprkos pozitivnim opozicionim konvertitima. Uprkos pregovorima. Uprkos „dijaloškoj virtuoznosti“ dijela opozicije čiji samodestruktivni politički entuzijazam ne posustaje. Uprkos NATO-u. Uprkos kohabitaciji NVO sektora. Uprkos otklonu od istorije i dekadenciji sistema vrijednosti. Uprkos profiterskom plijenu. Uprkos izdaji. Uprkos „ružičastom“ javnom servisu.
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer se, uprkos svemu što čini, njegovo političko vrijeme ubrzano konvergira, atrofira, guta iznutra. Jer nema više „lajkujućih umova.“ Jer je „put nagore i put nadolje, jedan te isti.“
Ako se naš osjećaj identiteta temelji na onome što imamo, na posjedovanju, ako vjerujemo da „mi smo ono što imamo“, onda se, kako kaže From, neminovno suočavamo sa pitanjem „šta smo mi ako izgubimo ono što imamo?“ Pojam vođe ili diktatora psihoanalitičari dovode u vezu s egom, ili sa dominantnim vladajućim principom iz koga se ego konstituiše. Diktator personifikuje hipertrofirano ja čije vlastoljublje je posljedica bezgranične pohlepe, pohote i egomanijakalizma. Diktator se po pravilu rastvara u sopstvenom suvišku. Jednom, kada prekorači granicu, njegov nadut ego se rastače u sopstvenoj neumjerenosti.
Naš lokalni silnik koji „Itakom plodnom i cvetnom u duši svojoj je želeo vladati sam“ (Homer), odavno je prekoračio granice svog političkog imanja i bivanja. Težeći da ima mnogo i da bude mnogo, kreirao je sistem laži i manipulacije koji je vremenom postao banalan i ogoljen, čak i za onaj mali broj (ne)srećnika koji u njemu doista „žive bolje.“ Vlastitim obiljem i bahatošću svog najužeg kleptokratskog kruga emanirao je sveopštu oskudicu, ne samo u ekonomskoj, već nadasve u socijalnoj, etičkoj, pa i ontičkoj dimenziji života države. Ovaj politički privatluk i bezočnost, gdje država služi samo za zadovoljenje ličnog kaprica i prohtjeva, neminovno vodi do entropije državnog i političkog po sebi, do stanja (ne)reda u kom samoživa svijest suverena više ne može da prikrije vlastitu inferfiornost i nemoć.
Vremena je sve manje. Premda partija grčevito vjeruje u moć vojne alijanse. Premda pobornici vođinog „istorijskog djela“ očajnički žude za novim pregovorima. Premda je kobnih „trinaest pisama“ iščezlo.
Iza određene tačke ne postoji mogućnost povratka. Jer i prijatelji su iščezli, ili su u zatvoru. Jer spoljni „partneri“ gube strpljenje, dok se unutrašnji protivnici množe. Jer je „proces“ samookivanja u toku.
Sat otkucava. Paranoja je sve veća. Rokovi su se opasno približili.
Autor je funkcioner Demokratske narodne partije
Bonus video:
