Progovorilo je, o izborima, i kuso i repato. Đavoli su, po definiciji, repati. I matori, što znači da pamte. Đavo je star, treba biti star da bi ga se shvatilo.
Zašto nismo glasali pre četiri godine? Zašto smo srušili demokrate?
Pretvorili su republiku u oligarhiju. Podelili su nas na članove stranke (i njenih pridruženih privatnih kompanija koje su nazivali koalicionim partnerima) i na podanike. Oni su imali sve, mi ništa. Uzeli su nam ono malo političke zajednice i prodali je kao rinfuzu.
Sada imamo istu situaciju, ali je na vlasti druga frakcija političke klase koja sebe naziva naprednjacima. Nisu ništa bolji. I oni su uzurpirali državu i produžili sa abolicijom republike.
Glasati za vlast? Onda beli listići nisu imali nikakvog smisla. Ovi nisu ništa bolji, ni u kom pogledu. Glasati za opoziciju? Nismo slonovi, ali nismo ni vodeni cvetovi. Pamtimo, valjda. Tretiraju nas, i jedni i drugi, kao što se Mefisto odnosi prema subalternim vešticama, lemurima, onima koji se prirodno pokoravaju. Ni jedni ni drugi ne pokušavaju da nas kupe, kao Mefisto Fausta, makar i privremeno uverljivim razlozima. Ne nude nam izbor: iste su im ne samo stvarne politike, nego čak i predizborna obećanja. Nijedna partija ne obraća se delu (pars, partis) društva. Ne kažu ko će profitirati, a ko izgubiti u slučaju njihove izborne pobede.
Po čemu se razlikuju: vođa vlasti je brbljivi lažljivac sa mračnom prošlošću (sto Muslimana za jednog Srbina, podrška izolacionizmu u devedesetim, političko oceubistvo partijskog vođe zbog lične koristi). Njegov sadašnji koalicioni partner je ucenjen. Vođe opozicije su ili vlasnici privatnih firmi koje nazivaju strankama (da li bi Socijaldemokratska stranka i Liberalno demokratska partija opstale bez svojih sopstvenika?) ili šefovi klijentističkih mreža kakva je DS.
Šta se promenilo? Ono što sigurno nije, to je njihov karakter. Đavo računa na slabosti karaktera. Potencijalni birač, o čijoj se koži radi, manje je pronicljiv, ali ne sme da bude neograničeno naivan. Politika je đavolska rabota. Ako birač to zaboravi, kriv(a) je on(a), a ne prodavci magle.
Pajtić se zauvek kompromitovao Bodrumom; Dačić koferom, tako da banane nisu ni bile potrebne; Vučić svime; Jovanović (kao pre njega Đilas) vlasništvom stečenim dok je primao platu od države. Ako to zaboravimo, zaslužujemo da nas lažu celog života.
Ako privremeno ne zaboravimo, kažu, verovatno osnovano, da ostaje Vučić. U društvu sa bilo kim od nabrojanih.
A ako zaboravimo, ne kažu, ali posle izbora opet ostaje Vučić, u društvu ili sa Dačićem, ili sa Tadićem, ili sa Jovanovićem, ili sa Pajtićem. Ovaj poslednji je šef stranke koja je podržavala Radovana Karadžića znatno duže nego što je to činio Slobodan Milošević. Dok se stranka nije prodala Zapadu. Pre nego što je Vučić to uradio. Potpuno mi je zamisliva i koalicija naprednjaka i demokrata. Zar neko misli da bi ih bilo šta sprečilo da se udruže? Na osnovu kog iskustva se to može zamišljati?
Izbori su njihova stvar, ne naša. Ne nude nam obrazložene programe, nego traže da radimo njihov posao, da odredimo koja će koalicija frakcija u osnovi iste stranke vladati. Ko će dobiti, ko izgubiti. Mi dobiti nećemo.
Realno moguće rešenje je u radikalnoj promeni ne izbornog, nego celog političkog sistema. Kao u Francuskoj 1958, ili u Italiji 1993. Korenito rešenje, promena društvenog sistema i geopolitičkog ponašanja zemlje, nije moguće u datim okolnostima.
Rešenje je u ponovnoj apstinenciji, kao sledećem koraku ka ovoj promeni. Ona će neke od njih konačno pomesti, a druge približiti vremenu kad će sećanje na njih izbledeti. Oni ništa realno ni ne obećavaju: ne treba im ništa ni dati. Njihove izbore treba posmatrati kao zatvorenu teglu u kojoj se pauci kolju između sebe.
Bonus video:
