I sada ga vidim kako u omiljenom đubretarcu Trgom republike odmiče ka rafinirano nameštenom stanu u Vasinoj. Nekako neobično poskakuje. Žurio je - sporo. Životna energija protkana radoznalošću erudite ubrzavala je Zulfikara karikaturistu. Orijentalni gen i sevdah su usporavali Zuka slikara i putopisca.
Bio je retko svoj gospodin. Neštedimice je rabio um, talenat i telo stičući zavidnu reputaciju jednog od najvećih boema svog vremena i istančanog hedoniste koji je cenio rad, ali se protivio „teškom radu koji samo iscrpljuje”.
Pun kaprica, ali neodoljivo šarmantan. Katkad ciničan, ali nikada uvredljiv. Sve je to, po sopstvenim rečima, ostvario samokontrolom svestan da u njemu „ima zla makar koliko i u drugim ljudima”:
„U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ”.
Voleo je da svoja znanja i iskustva - a toga je tokom života nakupio za bogatu riznicu - podeli posebno sa mlađima od sebe. Često sam dolazio kod njega kući. Druželjubivi individualac, koji je ćerki smislio ime Donizada da ga niko drugi ne bi imao, pigmalionovskim strpljenjem me je, kao mladog novinara Politike, uvodio u život naše infektivne profesije.
Nesebično bi me poveo u kafanu predstavljajući mi Beograd koji je za mene dotle bio tajna. Kod Zuke sam upoznao i Momu Kapora koji je u čašama druženja prosto upijao misli, postupke i dosetke svog duhovnog, likovnog pa i knjiženog oca.
Od njegove supruge Vezire, ćerke ugledne i bogate istanbulske porodice koja i danas tamo ima sopstvenu džamiju, upoznao sam samo - ruku. Kucnula bi, i kroz jedva otvorena vrata Zuki na tacni proturila šta je tražio. Najčešće kahvu. Trudio se da rakiju ostavi za akšam, kada sunce počne da pada. Pritom se pažljivo čuvao da mu u tom trenutku negde s lustera na ramena ne aterira njegovo omiljeno majmunče Čarli.
Veziru je jednom ipak poveo na večeru kod Jovanke i Tita, koji ga je zavoleo zbog antologijske karikature na kojoj, dok se još nisu razbuktala informbirovska vremena, iza Marksovih leđa na zidu stoji Staljinov portret. Zuko je onako spontan kakav je bio, upitao maršala:
„Znate li vi druže Tito šta je rekla moja majka Vasvija kad ste se vi oženili?” Ne znam, reče Tito, a Zuko će: „Neka u ovoj državi ima neko stariji i od Tita!”
Zuko je osnovnu školu i nižu gimnaziju završio u Beogradu, gde mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je studije prava, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića.
Profesija karikaturiste ubacila ga je u virove politike, ali je uvek bežao na periferiju običnih kafana sa olajisanim podovima i crveno-belim čaršafima. Obožavao je Adu Ciganliju iz onih „necivilizovanih”, alaskih vremena. Toliko, da je u Politici objavio tekst u kome je o Adi napisao - sve najgore. „Da ne bi počeli da masovno dolaze i upropaste ovaj raj”, poverio se prijateljima.
Potom se otisnuo na Hodoljublja, tumaranja Bliskim istokom i Azijom sa kojih je Politici slao nezaboravne reportaže. Kada su Hodoljublja kasnije pretočena u knjigu, predgovor je, prvi i jedini u svom životu, napisao Ivo Andrić. „Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogatog srca.”
Otvoren, uvek spreman da o sebi kaže ono što većina prećutkuje, jednom prilikom je sebe objasnio: „Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetnost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada”.
Zuko je bio poseban, redak orijentalni začin Beograda koji je istovremeno davao ukus građanskih sloboda i šeretske opuštenosti asfalta. Ali, grad se vremenom urbanizovao preko mere njegovog ukusa. Pošto su sa uflekanih kafanskih menija počela da nestaju njegova omiljena jela koja je kusao po aščinicama Istanbula, kada je vinjak podno njegovog murala na drvetu u Grmeču potisnuo rakiju, povukao se u mirisni spokoj Herceg Novog da bi pod mimozama, uz domaću lozu, na „Zukinoj stolici” gladio sve belju pažljivo trimovanu bradu i drugovao sa slikarom Vojom Stanićem.
Posle najmanje 10.000 karikatura, scenarija za kratke i tri igrana filma, pozorišnih scenografija, Hodoljublja je u poslednjoj deceniji života preselio na sarajevsku televiziju.
Verovatno ni sam nije znao koliko će obilasci starih džamija i konačenja po medresama i hanovima od Andaluzije do Bliskog istoka uticati da u sebi otkrije stambolske, turske, muslimanske korene nasleđene iz ugledne porodice uleme iz Konjica, u kojoj je rođen 1920. Tada se u njemu probudila nostalgija za minulim vremenima Bosne i Hercegovine, koju je skrivao u nekoj niši svoje duše. Tada se učvrstio u uverenju da je u islamu našao pozno utočište sve do smrti 1989. i đenaze u rodnom mestu na poslednji Dan republike koji je slavila čitava Jugoslavija.
Umro je na vreme, da rahmetli sebe ne bi morao da deli, ali je doživeo da mu se ostvare reči koje je za vakta govorio. „Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe”.
(Politika)
Bonus video:
