Ne trčite pred rudu! Nije reč o Ocovom sinu! Nije ovo - pu pu, pu, daleko bilo - još jedan "napad na njegovu porodicu". Reč je o TV seriji. I to ruskoj, na koju sam sasvim slučajno naleteo na Jutjubu i tokom vikenda odgledao svih devet epizoda po pedeset i kusur minuta.
Kao što ste se iz uvoda obavestili, glavnu junak serije nije Danil Aleksandrovič Vučič nego Vasilij Josifovič Staljin, sin... znate već koga. Kako sam - uz povremene kafe-pauze - gledao epizodu za epizodom, sve me je više obuzimala nostalgija za danima prohujalog totalitarizma, iako je, ruku na srce, naš, ex-Yu, totalitarizam u poređenju sa sovjetskim bio ravan Pengovim mudima. Šta me to - sa bezbedne distance, naravno - toliko privlači u represivnim političkim sistemima. Eh, šta! Represija je najbolji lek za depresiju, a za čoveka je dušekorisno da živi u strahu, ako ne baš onom najlekovitijem - Božijem - a ono u strahu od Gasudarstvenaje bezopasnosti. Vaistinu, čak i u našem razblaženom, seljačkom komunizmu, depresija beše nepoznata pojava. Bilo je, naravno, klinički ludih osoba, ali niko od onih bez dijagnoze nije bio depresivan. A zašto? Adrenalin, bato. Eto, zašto.
Nego, da ne dužim. Ono sa nostalgijom za totalitarizmom je, naravno, bilo šala komika, a serija - koju vam toplo preporučujem - samo povod za smatranja na temu razlika između Rusa i njihovih loših kopija, nas Srba, kako Prvih, tako i Drugih. Znam da se ovo neće dopasti Fomi Nikolajeviču i njegovih pres-službi, ali mi vaistinu ne zaslužujemo da budemo ruska gubernija. Što reko pokojni Jaša Grobarov - nemamo "visinu". Jer pazite, da se među Srbima rodio neki Petar Veliki, da je nekim čudom uspeo da preživi - što je, naravno, dibidus apsurdna pretpostavka - i da napravi velika dela, on bi bezbeli postao najomraženija srpska ličnost svih vremena jer je, zamislite, bio "surov" i terao lenjivce da rade.
Zli usud Srbije su neizlečive deluzije veličine uparene sa orijentalnim sanjarijama, lagarijama i nemanjem muda (i svega ostalog). Svojevremeno su naši mali Petrovi bili naumili da naprave veliku Srbiju, ali tako da ne mrdnu dupe iz "Zlatne morune", a da u pogibiju šalju sluđenu studentariju, za razliku od ozloglašenog Kobe, recimo, koji u mladosti nije bio s raskida da po naređenju partije potegne pištolj ili da opljačka banku i za razliku od sina mu, Vasilija, koji se nije ustručavao - iako mu je otac branio - da se u II svetskom ratu bori kao pilot-lovac. Budući da se bližim prekardašivanju, vreme je da se i ja odam komičnim orijentalnim sanjarijama. Sanjam... kao izbio, daleko bilo, rat, a u kabinet predsednika ulazi naočiti pukovnik avijacije, Radomir Fomič Nikolajevič. Otjec, kaže palkovnik, hoću da letim, hoću da se borim. A Foma će kao iz (protivavionskog) topa: I tata bi sine, ali nemamo aviona. Daleko smo mi, moj Fomo, od Rusije, a još dalje od Rusa.
(Danas)
Bonus video:
