Slovenija je postala zemlja iz filma Tima Bartona oko ovih praznika, u koje se računaju i četvrt veka referenduma o samostalnosti i samo proglašenje samostalnosti, da i ne pominjemo Božić i meni najdraži lokalni praznik, svetog Štefana, kad pred crkve dovode konje da ih blagoslove… Sve što bi moglo biti podnošljivo zvanično-svečano postalo je, ni manje ni više, nego groteskno.
Građani pogođeni žicom na obe strane granice, i slovenačke i hrvatske, organizovali su u prazničnim danima razne događaje, malo se zabavljali igrajući odbojku preko žice, ukrašavali su žicu novogodišnjim ukrasima, ispisivali parole i pokazivali kako se preko, ispod i kroz žicu može proći samostalno, uz pomoć makaza, a bogme i traktora. U zemlji u kojoj još žive ljudi koji se sećaju kako je glavni grad bio okružen žicom, i u kojoj se svake godine oslobađanje od žice proslavlja trčanjem po stazi napravljenoj gde je žica prolazila, znanje o žici nije izgubljeno: tome možda možemo zahvaliti široku i glasnu akciju protiv ove uistinu sumanute mere koja promoviše najgore političko ponašanje u Evropi. Između Mađara i odnedavno Poljaka (češki i slovački rasistički ekscesi bili su više „rasuti“), Slovenija zauzima mesto koje nikada ranije nije imala, a ni želela…
Nije manje groteskno - a u predviđanju budućnosti podjednako zastrašujuće - ni stanje prouzrokovano ne rezultatima referenduma o istopolnim zajednicama, nego samim održavanjem referenduma. Nije glasalo oko 63% glasačkog tela: ti su građani jasno pokazali da o takvoj stvari neće da glasaju i odlučuju, da im je pitanje nejasno, problem nerazumljiv, pretežak za odlučivanje, i uopšte iznad sfere jednostavnih odluka koje su jedine dozvoljene u referendumskom odlučivanju. Referendum dakle nikako nije dobila većina, već samo ekstremistička i profašistička rulja koja se odaziva na svaku mogućnost proganjanja i ponižavnja drugog - bilo kojeg drugog.
Oni koji su glasali za razumne zakonske dopune sa svoje su strane pokazali da postoji pouzdana petina građana koji su uvek spremni da nešto urade za ljudska prava, da se angažuju, zahtevaju i, kao pre četiri godine, uspeju u svojim zahtevima na najvišem političkom nivou. No tu je znanje ne samo izgubljeno, nego i gadno izmanipulisano, zahvaljujući nesavesnim medijima pre svega, a zatim i još nesavesnijim desnim političkim, kulturnim i prirodno, crkvenim elitama. Reč je o tome da priča o tradicionalnim porodičnim vrednostima uopšte ne stoji: u zemlji u kojoj i predsednik države i predsednik vlade žive „nevenčano“, u kojoj je prvo dekriminalizovan istopolni seks, koja je već osamdesetih godina prošlog veka uspevala da malo iznervira ostatak zemlje najavom homoseksualnog festivala, i u kojoj je svingerstvo dobro razvijeno - bar sudeći po oglasima - uveriti bilo koga u nešto sasvim drugačije zaista uvodi glupost kao važan element političkog grupisanja.
Najzad, obično znanje koje se iskazuje u ručnim i životnim veštinama: nedavno je neka rodoljubiva para-grupa došla pred kuću nekadašnjeg predsednika države Milana Kučana i pokušala da pred kućom spali biografiju Kučana, koju je napisao istoričar Božo Repe. Knjiga se odlično prodaje, doživela je dobre stručne kritike i nešto pljuvanja sa predvidljivih bunjišta. Kučanova supruga Štefka je, u odsustvu glavnog adresata, izašla u tmurno i hladno jutro sa čajem, da bi zagrejala i primirila rodoljupce. Kako su oni na ljubaznost i dalje reagovali agresivnim ispadima, izgrdila ih je i otišla. Tu dolazi najžalosniji deo priče: rodoljupci nisu uspeli da zapale knjigu! Biti tolika budala da se odlučiš na krajnji simbolički gest spaljivanja knjige, i zatim biti takav nespretnjaković da je ne uspeš zapaliti, tu se i grotesknost razliva… Rodoljupci nisu čak ni proverili recepte na internetu, da i ne govorimo o književnom uzoru, romanu Reja Bredberija, ili bar filmu Farenhajt 451, koji se relativno često ponavlja na televizijskim kanalima! I odoše osramoćeni. Možda je ovo izgubljeno znanje i najopasnije, jer pokazuje bazičnu nesposobnost ljudi da promisle bilo šta pre nego što srnu u neku od katastrofa koje izaziva izgubljeno znanje.
Zbog svega ovoga, Slovenija danas postaje eksperimentalni laboratorij za razne varijante raspadanja i krpljenja Evrope, kao što je to početkom godine bila Grčka. Zasluženo, rekli bismo, jer je kupovala malo milosti velikih time što su njeni politički predstavnici pljuvali po Grčkoj. Izgubljeno znanje je ključni element tog gubljenja dostojanstva. Građanima ostaje da se okrenu spasavanju kako znanja tako i dostojanstva.
Bonus video:
