Iz govora Svetlane Aleksijevič, ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost, održanog 7. decembra u Švedskoj akademiji nauka u Stokholmu
Za ovom govornicom nisam samo ja. Iz mene progovara stotine glasova koji me prate od ranog detinjstva. Živela sam na selu gde se deca po ceo dan igraju napolju. Predveče smo kao privučeni magnetom prilazili klupama ispred ušorenih kuća na kojima su sedele umorne žene. Nijedna od njih nije imala muža, ni oca, ni brata. Posle II svetskog rata naše selo je ostalo bez muškaraca. Svaki četvrti Belorus je poginuo na frontu ili u partizanima. Naš posleratni dečiji svet je bio ženski svet. I one su nam pričale o ljubavi, ne o smrti. To je poruka koju sam najbolje zapamtila. Pričale su nam o ispraćajima svojih voljenih, o upornom čekanju da se oni vrate. Prolazile su godine, a one su ih i dalje čekale: „Samo neka se vrati; bez ruku, bez nogu, na rukama ću ga nositi“. Bez ruku… bez nogu… Od malena sam shvatila šta je ljubav…
* * *
Moj put do ove govornice dug je skoro 40 godina. Prelazila sam ga polako, od čoveka do čoveka, od glasa do glasa, često bez dovoljno lične snage. Mnogo puta sam bila ozbiljno uzdrmana i uplašena, u ushićenju ili povlačenju od gađenja. Mnogo puta sam poželela da zaboravim sve što sam čula i da se vratim u stanje blaženog neznanja. A onda bih plakala od radosti što mi se pruža prilika da vidim koliko veliki i uzvišen čovek ume da bude.
Živela sam u zemlji gde su nas od detinjstva učili umiranju. Obučavali su nas herojskoj smrti. Govorili su nam da čovek postoji samo zato da bi se žrtvovao, da bi sagoreo u ime višeg cilja. Učili su nas da volimo naoružane ljude. Da sam odrasla u nekoj drugoj zemlji, moj put bi bio sasvim različit. Zlo je nemilosrdno i da bismo preživeli potrebna nam je vakcina protiv njega. Odrastali smo okruženi dželatima i žrtvama. Naši roditelji su živeli u ogromnom strahu i ništa nam nisu govorili o tome, ali je sam vazduh koji smo udisali bio otrovan tim saznanjem. Zlo je sve vreme vrebalo na nas.
* * * Pre 20 godina smo suzama ili kletvama ispratili „crvenu“ imperiju. Danas na našu nedavnu istoriju gledamo mirnije, kao na istorijsko iskustvo. I to je veoma važno, jer sporovi o socijalizmu i dalje traju.
Stasalo je novo pokolenje, s drugačijim predstavama o svetu i dosta mladih ljudi ponovo čita Marksa i Lenjina. U ruskim gradovima se otvaraju Staljinovi muzeji, ponovo mu se dižu spomenici.
„Crvene“ imperije nema, ali preživeo je „crveni“ čovek.
Moj otac je nedavno umro, ali do kraja života je bio ubeđeni komunista. Umro je sa partijskom knjižicom u džepu. Ja nikada neću moći da izgovorim posprdnu reč „savok“ (rus), jer bi to značilo da se rugam mnogim ljudima koje neizmerno volim: svom ocu, rođacima i prijateljima. Svi oni su odande - iz socijalizma. Mnogi među njima su idealisti, romantičari. Danas ih zovu drugačije - romantičarima ropstva ili robovima utopije. Svi oni su mogli proživeti i drugačije živote, ali zalomio im se taj - sovjetski. Zašto? Dugo sam tražila odgovor na ovo pitanje, uzduž i popreko proputovala ogromnu zemlju koja se donedavno zvala SSSR i snimila hiljade metara magnetofonske trake. Snimala sam socijalizam ili prostije rečeno naš život. Mrvicu po mrvicu, sakupljala sam neku vrstu istorijske građe našeg „domaćeg“, „unutrašnjeg“ socijalizma. Sakupljala sam znanja o tome kako je taj socijalizam živeo u ljudskim dušama. Od sveg tog ogromnog prostora, najviše me je privlačilo to malo prostranstvo koje se zove čovek - jedan čovek. Mislim da se zapravo tu sve i dešava.
* * *
Šta se desilo kada je imperija pala? Ranije se svet delio na dželate i žrtve u gulagu ili ratu, a danas se deli na ljude za i protiv savremenog sveta sa njegovim tehnologijama. Ranije se svet delio i na one u zatvoru i tamničare. Danas se deli na slovenofile i zapadnjake, na izdajnike i patriote. I na one koji mogu da kupuju i siromašne. Rekla bih da je ova poslednja podela najteže iskušenje sa kojim smo se suočili posle pada socijalizma. Jer do skoro smo svi bili jednaki. Ali „crveni“ čovek nije dospeo do carstva slobode o kojem je sanjao u svojoj skromnoj kuhinji. Sav imetak Rusije je razdeljen, a on je ostao bez ičega. Ponižen i pokraden. Agresivan i opasan.
Šta sam čula putujući Rusijom:
- Modernizacija se kod nas može sprovesti samo uz pomoć streljanja i batina.
- Izgleda da ruski čovek ne želi da bude bogat. On se toga boji. A šta on u stvari želi? On želi samo jedno: da neko drugi ne bude bogat. Da ne bude bogatiji od njega.
- Teško da ćete kod nas naći jednog poštenog čoveka. A svetaca ima.
- Ruski čovek ne razume slobodu. Njemu su nužni kozak i bič.
- Dve najvažnije ruske reči su rat i zatvor. Ukradi, dobro se provedi, pa u zatvor… Odležao, izašao… ponovo u zatvor…
- Život mora biti okrutan, bedan i ništavan. Tek tada se ruska duša uzdiže i biva svesna svog pripadanja ovom svetu. Što je taj svet prljaviji i krvaviji, to je više prostora za nju…
- Za novu revoluciju nema snage, ni onog ludila nema dovoljno. Hrabrosti nema. Ruskom čoveku je nužna ideja od koje se kosa diže na glavi…
- Tako se naš život klati od haosa do bede - i natrag. Komunizam nije umro. Njegov leš još uvek živi.
Dajem sebi pravo da kažem da smo 90-ih godina prošlog veka propustili šansu. Pred nama se otvorilo pitanje da li će nam zemlja biti jaka ili pravedna, hoćemo li se drčno prsiti naokolo ili ćemo ljudima omogućiti dostojan život. Izabrali smo ono prvo. Rusi ratuju sa Ukrajincima, našom braćom. Moj otac je Belorus, a majka Ukrajinka. I tako je sa mnogima od nas. Ruski avioni bombarduju Siriju…
Vreme nade je postalo vreme straha i krenulo da kuca unazad… Nastalo je nekakvo second-hand vreme…
Nisam uverena da je moja priča o „crvenom“ čoveku završena…
Ja imam tri kuće, moju belorusku zemlju, otadžbinu mog oca u kojoj sam proživela ceo život; Ukrajinu gde smo se rodile moja mama i ja i veliku rusku kulturu bez koje sebe ne mogu da zamislim. Sve tri kuće su mi podjednako drage i važne. Ali danas nije vreme za razgovore o ljubavi.
(Radio Eho Moskve; Peščanik.net; prevod: H. MORENO)
Bonus video:
