Dok pregovarači i ministri iz SAD i 11 pacifičkih zemalja finalizuju detalje novog sveobuhvatnog Trans-pacifičkog partnerstva (TPP), potrebna nam je trezvena analiza promena koje ovaj sporazum donosi. Najveći regionalni trgovinski sporazum u istoriji nije onakav kakvim se prikazuje.
Često se čuju argumenti o značaju ovakvih sporazuma za „slobodu tržišta“. Ali TPP zapravo uvodi dodatnu regulaciju trgovine i tokova novca između zemalja potpisnica - i to čini u korist najmoćnijih poslovnih lobija u tim zemljama. U to već nema sumnje, jer preostala sporna pitanja o kojima pregovarači raspravljaju pokazuju da cilj sporazuma nije zaštita „slobodne“ trgovine.
Novi Zeland je zapretio da će izaći iz partnerstva zbog odredbi o trgovini mlečnim proizvodima koje traže Kanada i SAD. Australijancima se ne dopada kako SAD i Meksiko regulišu trgovinu šećerom. Amerikancima se ne sviđa kako je Japan uredio trgovinu pirinčom. Svaka od tih grana ima jaku podršku velikih glasačkih blokova u zemljama potpisnicama. A to je samo vrh ledenog brega brojnih odredbi koje su suprotne ideji slobodne trgovine.
Pre svega, kao što se vidi iz radnih verzija teksta koje su procurele u javnost, sporazum proširuje prava intelektualne svojine velikih farmaceutskih kompanija. Ekonomske analize pokazuju da je mišljenje da se tako stimuliše ulaganje u nova istraživanja u najboljem slučaju slabo utemeljeno. Zapravo, postoje dokazi da je efekat suprotan: na primer, kada je Vrhovni sud poništio patent kompanije Mirijad za gen BRCA, usledio je talas inovacija koje su donele pouzdanije testove po nižoj ceni. Odredbe TPP ograničavaju konkurenciju i podižu cene proizvoda za potrošače u SAD i širom sveta - suprotno načelima slobodnog tržišta.
Trgovina farmaceutskim proizvodima je regulisana komplikovanim pravilima o „povezivanju patenata“, „ekskluzivnosti podataka“ i „bio-proizvodima“ koja omogućuju farmaceutskim kompanijama da zadrže monopol nad patentiranim preparatima - praktično bez vremenskog ograničenja - spreče ulazak jeftinijih generičkih lekova na tržište i blokiraju razvoj „biološki sličnih“ preparata za dugi niz godina. Eto kako će biti uređena trgovina lekovima - ako SAD uspeju da nametnu svoju volju.
Takođe, Amerika će pokušati da iskoristi TPP da zaštiti duvansku industriju. Američke duvanske kompanije već decenijama koriste mehanizme arbitraže iz sličnih trgovinskih sporazuma da bi sprečile usvajanje propisa koji treba da smanje broj pušača i tako rasterete sistem zdravstvene zaštite. Mehanizam vansudskog poravnanja u sporovima između investitora i države (ISDS - Investor-state dispute settlement) uvodi pravo stranih investitora da tuže države pred privatnim arbitražnim telima koja donose obavezujuće odluke, ukoliko smatraju da usvojeni propisi umanjuju očekivanu profitabilnost njihovih investicija.
Međunarodne korporacije tvrde da je taj mehanizam potreban da bi se zaštitila njihova imovina u zemljama u kojima vladavina prava i nezavisni sudovi još nisu uspostavljeni. Ali to obrazloženje je besmisleno, jer Amerika traži primenu istog mehanizma i u Trans-atlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) - sličnom sporazumu sa Evropskom unijom, čiji pravni i sudski sistem niko ne dovodi u pitanje.
Naravno, investitori, odakle god da dolaze, moraju biti zaštićeni od eksproprijacije i diskriminativnih propisa. Ali ISDS je mnogo više od toga: obaveza da se investitorima pruži obeštećenje za gubitak očekivanog profita može se utvrditi i ako su propisi nediskriminativni, a profit se ostvaruje po cenu narušavanja zdravlja ljudi.Kompanija Philip Morris International vodi postupke protiv Australije i Urugvaja ( nije uključen u TPP) zbog propisa o stavljanju upozorenja o štetnosti pušenja na kutije cigareta. Zbog pretnje sličnim postupkom Kanada je pre nekoliko godina odustala od uvođenja sličnih upozorenja.
Zbog tajnosti pregovora još ne znamo da li će duvan biti isključen iz nekih delova ISDS mehanizma, ali problem svakako neće nestati: u pitanju su odredbe koje otežavaju vladama da obavljaju svoje osnovne funkcije zaštite zdravlja i bezbednosti građana, održavanja ekonomske stabilnosti i zaštite životne sredine. Zamislite šta bi se dogodilo da su iste odredbe bile na snazi u vreme kada je otkrivena štetnost azbesta. Umesto da zabrane proizvodnju i nateraju proizvođače da isplate naknadu oštećenima, vlade bi morale da plaćaju proizvođačima da ne ubijaju njihove građane. Poreski obveznici bi bili dvostruko oštećeni - prvo bi morali da pokriju troškove zdravstvene štete, a onda i da obeštete proizvođače zbog gubitka profita.
Ne treba da nas iznenadi to što se američkim međunarodnim sporazumima ne promoviše slobodna već kontrolisana trgovina. To se događa kada je proces kreiranja politika zatvoren za sve zainteresovane strane osim onih iz sveta biznisa - da ne govorim o našim izabranim predstavnicima u Kongresu.
(Social Europe; Peščanik.net; preveo: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
