Arhetipska je dilema ima li zlo potencijal u ličnosti ili u okolnostima.
Remek djelo Boba Rafelsona nameće ovu dilemu. Uglavnom, radnja filma se odvija za vrijeme velike depresije. Stariji muškarac oženjen je prelijepom mladom ženom (Džesika Lang) koja je sve samo ne srećna u braku. Zajedno vode kafanu i benzinsku pumpu pored ceste. Kloino nezadovoljstvo jednoličnim životom u toj vukojebini , svakodnevnom rutinom i starim mužem više je nego očigledno. Njeno bezvoljno životarenje se prekida kad nailazi lutalica Frenk Čembers (Džek Nikolson) kojeg zapošljavaju i cijela ova hibernirana pozornica počinje da se mijenja jer sve liči da je došao sam đavo.
Frenk postaje melem na ranu nezadovoljnoj Kloe. Njih dvoje ubrzo počinju strastvenu vezu. (Džek Nikolson i Džesika Lang su toliko bili uvjerljivi , osobito u ljubavnim scenama, da se špekulisalo da ih nisu uopšte glumili). Stari Grk, Kloin muž postaje prepreka na njenom putu do sreće. U strahu da ne izgubi Frenka, odlučuje da učini sve ne bi li se riješila supruga i započela novi život. To uključuje i ubistvo... Da nije naišao Frenk, možda bi čitav život proživjela nezadovoljna ili bi, ko zna, naišao neki drugi Frenk...
Prije par dana na sred Hotske, dračke ulice u koju mi se doselio još prađed poodavno, odvijala se scena kao iz filmova Brajana de Palme... Komšija, star 20-ak godina se koprcao u ropcu koji je ličio na samrtni. Laiku je to sve ličilo na napad epilepsije, a onda je znalački objašnjeno da je u pitanju „overdose“.
Dračani nikad nisu bili mnogo „udreni“ za školom. Srećna okolnost je bila da su birali zanate od kojih su posle mogli normalno da žive. Postajali su uglavnom automehaničari, mesari, autolimari... Između ostalih, i moj otac je dao svoj mali pečat i doprinos njihovom školovanju. Predavao je u Mašinskoj školi i onima koji su učili tamo je davao „vjetar u leđa“. Njima je bilo važno da tamo imaju nekog svog. Bili su to momci sa uglavnom pojačanim osjećajem časti. Sjećam se, pričao mi je otac, kad je komšiji Asku dao četvorku iako njegov odgovor nije bio za više od dva, naš komšija je naredni čas insistirao da odgovara. Znao je za pet, stid ga je bilo od nezaslužene ocjene.
Njegov pokojni brat Dino, meni bio i ostao najmiliji Dračanin, samoinicijativno je sebi nametnuo obavezu da od krađe čuva grožđe u našem dvorištu dok smo ljeti bili odsutni i mislim zbog toga „popio“ dosta batina. Smatrao je da se time nije odužio za podršku u školi, pa sam morao da izbjegavam ulicu u kojoj je imao mesaru, dok god je bio živ, jer kad god me vidio trčao je za mnom sa zamotuljkom džigerice ili odabranog parčeta mesa...
Ruku na srce, Dračani nisu ni neki preveliki radnici bili, kao da su Meksikanci, više su uživali u siesti. Uokvirili su sopstvenu, skromnu zonu komfora i naučili da tako žive, manje više zadovoljni sopstvenim životima. Njihove omiljene zabave su bili ribolov, golubarstvo, borbe pataka i pasa... Borbe pasa, smješene u ondašnji kontekst imale su sasvim drugu dimenziju. Kao prvo, oni su voljeli te svoje pse, a borbe su bile, uostalom kao i ondašnje momačke tuče, „na fer“. Nije bilo krvavih ishoda i samo što na kraju psi nisu pružali šape jedni drugima. Tad nije bilo, makar kod nas, hibridnih, za klanje i ubijanje spremnih pasa. Bili su to uglavnom vučjaci, šarplaninci i pođekoja doga. Pala je možda poneka opklada, za sitne pare. Od jedne od tih opklada moj pokojni komšija Ćiro je možda prvi i jedini put priuštio sebi odlazak u kafanu na ručak. Sav svijet su mu bili njegovi psi, pa je znao da mi kaže kad me vidi, bez ikakve uvertire: “Nabavio sam novog, lijep je kao lutka iz Name“. Po dračkim standardima, lutke iz robne kuće Nama su bile etalon za ljepotu.
Vremenom je počela i „demografska“ slika Drača da se mijenja, što je sasvim normalno.
Dolazili su novi stanovnici, što podstanari, što ljudi koji su kupovali i pravili kuće i ostajali. Komšinica, čija je ličnost toliko kompleksna da ne bi u dva romana stala, novu je situaciju, sa sjetom u glasu, okvalifikovala: „Ja ovđe više nikoga ne poznajem“. Hiperbola da baš nikoga ne poznaje je bila mjera njenog pritajenog nezadovoljstva, a za nekoga bi bila to tek samo takva izjava i ništa više. Cvrc, to nije baš tako jednostavno. Drački jezik je endemski i kad nešto izgovoriš to ne znači to, već nešto sasvim drugo. Čuveni prevodilac Kolja Mićević tvrdi da se svaka pjesma može prevesti na par hiljada načina. Pozivajući u pomoć kombinatoriku, odnosno matematičku analogiju, prethodna rečenica se vjerovatno može prevesti na stotinjak načina, od kojih bi najpribližniji bio: “Jeba' vam pas mater i ko vas dovede ovamo“. Bolesna radoznalost koja je glavno pogonsko gorivo malograđanštine drage komšinice nju je prvu dovodila u domove pridošlih stanovnika.
Na Drač se doselio i Frenk Čembers, kao paradigma novog vremena. On ne jebe tuđe žene, niti ubija njihove muževe, on je - diler.
Drački momci više nisu imali svoje zanate, ribolov i „kuckove“, pa je u prazan sud lako usuti što god poželiš.
Upadanje u tuđe kuće u po bijela dana više nije incident, to je pojava, kao i otimanje novčanika na ulici. Na prozore se sve više stavljaju rešetke zbog zaštite.
Možda je sljedeća faza da se na putu do Starog Aerodroma na dračkom semaforu čeka zeleni talas jer bi svako zadržavanje bilo opasno. Kao u Bronksu ili Majamiju...
Gledao sam film Poštar uvijek zvoni dva puta mnogo puta. Ostalo mi je nejasno da li naslov filma ima neko značenje?
(Sa FB stranice autora)
Bonus video:
