Jedva čekam kišnu ili na bilo koji drugi metereološki način grdnu subotu... Mogao bih da ispišem proceduru „kako provesti subotu kad ne ideš nikud van Podgorice“ u skladu sa ISO standardima, koju bi mi svaki autorizovani oditor sertifikovao.
Na takvu (ostajem kod kuće) subotu ustanem prije ukućana, otvorim frižider i svaki put zadivim sebe kojom brzinom skeniram sadržaj istog.
Posle nekoliko sekundi generisan je spisak za nabavku.
Ne stavljam ga na papir da ne gubim vrijeme i palim iz kuće direktno na pjacu.
Korak sledeći: Stići do Dese a onda zajebi spiskove, zaboravi skeniranje frižidera.
Posle kurtoaznog kako si, kako si ti, slijedi kratak dogovor: „Deso, stavi od svega, vidi sama, nemoj šargarepe i manje krompira. Eto me za 15-ak minuta.“ Da se razumijemo, Desa nije nasumično odabrana, da bi se stiglo do faze - eto me za 15-ak minuta - godinama sam obilazio tezge, pogađao se, dolazio prevaren i pokraden. Desa je proizvod mog mukotrpnog „rada“. Posle toliko truda i ispitivanja tržišta, zaslužio sam Desu.
Posle povrća, slijedi zabavniji dio, kupovina ribe. Ako je bilo vjetra, slaba je ponuda morske ribe, ima samo tovljene ili ako su prodavci ribe prevarantski raspoloženi, kao što obično jesu, ima i tzv. „divlje“ ali razmrznute.
Rijetko dođem sa preciznom idejom što želim da kupim. Očekujem iznenađenja. Možda bude nešto za brodet ili neka vrsta koju nisam probao a da nije „u krv“ skupa. U svakom slučaju, krap mi ne gine, ništa mu ne fali, naprotiv.
Ljubomoran sam na barsku pjacu. Njihova zelena pjaca nije veća od naše, ali ima dušu. Što se ribe tiče, ponuda je, prirodno, puno sadržajnija. Imaju cijene za nas i Ruse. I tamo postoji, istina samo na tezgi za ribu, moja „Desa“. Barska Desa je muško, siti se ispričamo i očisti mi čak i sitnu ribu... Njegov blizak rođak mi je predavao mehaniku fluida (kad sam se davno vratio sa polaganja tog ispita, baba me zabrinuto pitala: „Položi li one floride?“)
Da se vratim u Podgoricu... Kad završim sa ribom, kupim voće i eto me kod prave Dese. Kese su već napunjene, ne pitam za cijene i količine, kvalitet je nesporan, vrhunski (čak takav da se kod kuće prepozna ako nešto nije kupljeno na toj tezgi ), samo mi se ispostavi „faktura“. Zaslužila je da je preporučujem prijateljima.
Nisam baš siguran da je ovakva automatizovana trgovina ispravna, pomalo se gubi smisao odlaska na pjacu, jer se ne pogađam. Kad mi fali pogađanje, pođem sa osobom XX. Tezge sa sirom su njegov omiljeni atar, i kad uđe imam osjećaj kao da je ušao vuk u torinu, biće belaja... Čovjek se udvara ženama sa tezgi, isposvađa sa njima, provocira ih i zasmijava istovremeno i proba, naravno, 10 vrsta sireva. Pravi „Banana men“, čim kupi sir, nekim čudom se smiri i postane normalan (ili mi se to samo čini).
Kad završim sa domaćim zadatkom, polažem pravo na planiranih par sati „samo mojeg vremena“.
Radni naslov ove aktivnosti je „kod Srđe na kafu“.
Dužina boravka je u funkciji od broja prisutnih za stolom. Ako soliram, pročitam novine, popijem kafu i kraj. Ako dođu svi koji treba da dođu, popije se ponekad i koja rakija, oduži se sve to, familija mi ogladni...
Posle ručka slijedi vrijeme samo za daljinski i mene. Moj odnos prema dotičnom predmetu je krajne fetišizovan i iracionalan. Odgleda se možda neki sport a kasnije već počinje besomučno mijenjanje kanala. Frekvencija promjene programa je takva da na kraju na pitanje što sam gledao, ne mogu da dam smislen odgovor.
Moj "provod" subotom veče se obično završi tako što me probudi sam daljinski ispadanjem iz mojih obamrlih ruku. Streknem, probudim se i odvučem u krevet.
Najbolja stvar u svemu ovome je što sjutra opet slijedi dan kad te ne budi sat.
Dugo sam radio subotama. Lovio sam sebe, kako ujutro dok mi samo čulo vida funkcioniše, vozim srećan ka poslu jer zaboga, subota je dan kad ne moram da nosim kravatu. Kakva seljačka fora a ja težak „sucker“.
Kad dobiješ nešto što nisi imao, ne odričeš ga se bez „velje“ muke. Neka mi niko više ne nudi posao koji podrazumijeva radnu subotu!
(Sa FB stranice autora)
Bonus video:
