Vladajući ekonomisti, dakle oni koji servisiraju vladajuću, kapitalističku ekonomiju, globalnu i lokalnu, vole da se pohvale, kako je ekonomija, za razliku od drugih domena, navodno, potpuno imuna, od svake ideologije. A baš i nije tako.
Da nije tako, dobro se vidi i iz aktuelnih stereotipa, putem kojih ovi ekonomisti, jednako u maloj Crnoj Gori, kao i u velikim SAD, objašnjavaju unutrašnje, ekonomsko-socijalne i klasne polarizacije. Podsetimo ovde samo na neke najpoznatije. Najpre, u Crnoj Gori. “Tranzicioni dobitnici i gubitnici”. I “Oni koji su se snašli i oni koji se nisu snašli”. Čuj “snašli”. A onda i u SAD. “Svak je kovač svoje sreće”. I “Vineri i luzeri”. Ovo potonje čak i sa ne malom dozom socijalnog rasizma i sadizma.
Šta je u ovim stereotipima ideologija? Pa prosto činjenica, da oni, glavne, a posebno vladajuće ekonomske aktere i akcije, u stvari, mnogo više opravdavaju, dakle ideologizuju, nego što ih objašnjavaju. A kako to znamo? Pa opet, prosto, na osnovu određenih, objektivnih i proverljivih činjenica. Ovde konkretno mislimo na velika statistička istraživanja i nalaze, Tome Piketija, Džozefa Stiglica, i još nekoliko vrhunskih ne i antidvorskih ekonomista, u poslednjih desetak godina, posebno od poslednje erupcije, velike svetske ekonomske krize 2008.
Ova istraživanja i nalazi, nedvojbeno su dokazali, najmanje tri važne, krucijalne činjenice. Prvo, zastrašujuće povećanje jaza između 10 posto najbogatijih i 90 posto onih drugih, i to ne više samo na nerazvijenoj periferiji nego i u SAD i ostalim najrazvijenijim centrima svetske kapitalističke ekonomije u poslednjih trista godina, sa posebnim pojačavanjem ovog trenda u poslednje tri decenije. Zatim, drugo, da ovakvo pogoršavanje položaja “luzera”, ni u kom slučaju, nije izazvala navodno opadajuća produktivnost njihovog rada, kako su celo vreme prevarno tvrdili dvorski ekonomisiti, opravdavajući na taj način i najsurovije mere osteritija iliti “stroge štednje”, naprotiv, produktivnost rada je, usled sve većeg tehnološkog napretka, takođe, celo vreme rasla. I, konačno, treće, i najvažnije, najdublji izvor opisanog povećavanja onog jaza, i istovremenog pogoršavanja položaja radnih klasa, bila je i ostala, produžena eksproprijacija tehnološke rente od strane kapitalista.
Da li sve ovo znači da u ekonomiji nikakvu ulogu nema ona slavna “preduzetnička kreativnost”, o kojoj toliko govore Ludvig fon Mizes i ostali iz takozvane austrijske škole ekonomije, posebno njihovi današnji “neoliberalni” papagaji. Naravno da ne znači.
Individualna preduzetnička kreativnost postoji, pa ovu, kao takvu, treba i nagraditi. Ali je ona samo deo, recimo 20-30 posto od one ukupne tehnološke rente, njenih ostalih 70-80 posto delo je opšteg tehnološkog progresa, posebno u poslednjih pola milenijuma modernog kapitalizma, pa bi ovaj njen deo morao biti opšte dobro čitavog društva. Čak i za jednog ne-ekonomistu, što je i autor ovog teksta, ovo uopšte nije komplikovano, ali su o tome, naravno mnogo kompetentnije, pisali i takvi vrhunski ekonomisti, kakvi su, pored ostalih, i Janis Varufakis, zalažući se za uvođenje odgovarajuće dividende, i Branko Milanović, zalažući se za odgovarajuće delovanje u “predistributivnoj” a ne “redistributivnoj” fazi ekonomije.
Da li će ove i slične ideje biti prihvaćene? Da li vladajuća kapitalistička ekonomija evoluirati u skladu sa sve očiglednije opravdanim zahtevima “eksproprijacije eksproprijatora”? Da li će se na taj način izbeći nova velika pobuna opljačkanih i potlačenih? Teško je reći, do sada se ona čovekova sapijencija, koja je ušla čak i u naziv vrste, baš i nije proslavila. Ali možda bi ovoga puta mogla da pomogne povećana opasnost pobune. Po prvi put, od kada postoji, naime, čovek raspolaže nuklearnim i ostalim oružjima za masovno uništavanje, pa bi pobuna mogla da bude i apokaliptička, sveuništavajuća. A ona ne bi poštedela ni kapitalističke uzrupatore.
(Monitor)
Bonus video:
