Evropom su vekovima harali ratovi, glad i siromaštvo. Milioni Evropljana su emigrirali zbog ekonomske i društvene bede. Plovili su u Severnu i Južnu Ameriku, u Australiju, da bi pobegli od siromaštva i potražili bolji život za sebe i svoju decu. Rečeno jezikom današnje debate o imigraciji i izbeglištvu, to su bili „ekonomski migranti“. U 20. veku, glavni uzroci migracija bili su rasno proganjanje, političko ugnjetavanje i pustošenja tokom dva svetska rata.
Danas je Evropska unija jedan od najbogatijih regiona sveta. Decenijama je velika većina Evropljana živela u mirnim demokratskim državama koje su poštovale osnovna ljudska prava. Evropsko siromaštvo i evropske migracije su zaboravljeni (mada ne sasvim). Mnogi Evropljani se opet osećaju ugroženima, ne od Rusije koja agresivno pritiska svoje susede, već od izbeglica i imigranata - najsiromašnijih među siromašnima. Dok se ovog leta na stotine ljudi iz čamaca davilo u Sredozemnom moru, gotovo u svim delovima Evrope - 26 godina posle pada gvozdene zavese - čuli su se apeli na izolaciju, masovne deportacije i podizanje novih zidova i ograda. Širom Evrope bujaju ksenofobija i neskriveni rasizam, i jačaju nacionalističke partije, naročito one na krajnjoj desnici.
Ali ovo je tek početak krize, jer će se uslovi zbog kojih ljudi napuštaju svoje domovine sigurno pogoršavati. A čini se da Evropa, čije mnoge članice imaju najbolje uređene sisteme socijalne zaštite na svetu, to ne može da podnese, ni politički, ni moralno, ni administrativno. Ova paraliza je rizična po samu Evropu. Svi znaju da pojedinačne zemlje članice - posebno Italija i Grčka koje su najteže pogođene - ne mogu same da odgovore na dugotrajne izazove migracija. Ali većina članica odbija da se priključi zajedničkom evropskom naporu, što ubrzava eroziju solidarnosti u okviru EU i pojačava trend njene dezintegracije.
Tri su uzroka današnjih migracija u Evropu: produžena ekonomska neizvesnost na Zapadnom Balkanu, previranja na širem Bliskom istoku i građanski ratovi i sukobi u Africi. Intenziviranje ili širenje rata u istočnoj Ukrajini ubrzo bi postalo četvrti uzrok. Drugim rečima, migracije sa kojima se Evropa danas suočava imaju uzroke u dubokim krizama koje potresaju njeno susedstvo. I ona ne može mnogo da pomogne u njihovom rešavanju. Jasno je da ona mora da ojača svoju spoljnu i bezbednosnu politiku, kao i politiku prema svojim najbližim susedima, kako bi uspešnije rešavala uzroke migracija na samom izvoru. Države članice ne podržavaju takvu reformu i, što je još gore, ustežu se od delovanja, svakako i zbog zakonskog vakuuma koji za sada popunjavaju ksenofobni populisti.
Tako Evropa ne može imati veći uticaj na ratove i sukobe koji pustoše Afriku i Bliski istok (mada bi mogla bolje da iskoristi i razvija mali uticaj koji ima). Zapadni Balkan je druga priča. Hrvatska je već članica EU, Crna Gora i Srbija započele su pregovore o članstvu, Albanija i Makedonija su kandidati, a Bosna i Hercegovina i Kosovo su potencijalni kandidati. Tu Evropa ima veliki uticaj. Zašto se onda nije više angažovala na Zapadnom Balkanu – regionu u kome bi mogla mnogo da učini podržavajući ekonomsku i administrativnu modernizaciju i infrastrukturne projekte koji bi povezali region sa industrijskim centrima Unije - ostaje tajna Evropske komisije i država članica. Apsurdna posledica toga je to da su građani regiona izloženi procedurama azila, jer ne postoji mogućnost njihove legalne imigracije.
Poseban slučaj su Romi, velika manjina na Zapadnom Balkanu, koji se često suočavaju sa izrazitom diskriminacijom. To je panevropski problem. Romi su nesrazmerno trpeli posle pada komunizma 1989. radeći nekvalifikovane industrijske poslove koji su prvi ukidani. Mnogi od njih su tada gurnuti u teško siromaštvo. Nastavak diskriminacije nad Romima je skandal cele Evrope, kojim treba da se pozabave EU, njene države članice i kandidati.
Izbeglička kriza ovog leta osvetljava drugi - mnogo veći - strukturni problem Evrope: demografiju. Evropsko stanovništvo stari, smanjuje se i kontinentu je hitno potrebna imigracija. Ipak joj se mnogi u Evropi suprotstavljaju, u strahu od društvenih promena. Na duge staze, evropski političari građanima treba da objasne neodrživost ekonomskog prosperiteta uz visok nivo socijalne sigurnosti, u populaciji u kojoj su ekonomski aktivni ljudi opterećeni izdržavanjem penzionera. Evropska radna snaga mora da raste i zato Evropljani u imigrantima ne treba da vide pretnju, već povoljnu priliku.
(Social Europe; Peščanik.net; prevela: S. MILETIĆ)
Bonus video:
