Ćao druže. Možda me se ne sjećaš, ali, ja sam onaj dječak koji te je gledao kako uživaš na svom najnovijem skupocjenom biciklu sa svojim drugarima. Ja sam onaj koji je sa strane pogledom pratio tvoj prvi motor, pa drugi, pa treći. Tvoje prvo luksuzno auto koje si zaslužio samo jer si navršio 18 godina. Tvoja skupocjena ljetovanja i šampanjce sa 19 godina. Tvoje uživanje na jahtama po Svetom Stefanu i Jazu. Silom prilika, uticao si na moje odrastanje. Na neki način si učestvovao u stvaranju mene ovakvog kakav sam sad, a da nisi imao pojma. Čudno, ali zahvalan sam ti. Reći ću ti kasnije i zašto.
Znaš kako: nije bilo lako odrastati i gledati kako se ''boriš'' sa luksuzom koji se sručio na tvoja nejaka leđa. Međutim, vremenom, počelo je da ti se dopada. Pomislio si da je to tvoje puno pravo, da to zaslužuješ. Ipak, ti si tatin sin, i to ne bilo kog tate, već tate iz DPS-a. U početku ti je bilo neprijatno kad dojezdiš među drugare u komšiluku na najnovijem yamaha motoru. Čudno su te gledali. Osjećao si nešto strano. Kasnije si čuo da se taj osjećaj naziva griža savjesti. Godine su se ređale, devedesete odmicale. Tata je pregrmio teške periode. Bio je vidovit kada su se donosile važne odluke. Izabrao je pravi put, činilo mu se. Postajao je jači: dok mu je narav postajala teža, ruka mu je stremila ka novcu sve lakše. Čudile su te njegove nagle promjene, njegove borbe sa samim sobom, njegov nemiran san. Čudilo te je i kako je od običnog šalterskog službenika preko noći postao pomoćnik ministra. Sa svakim novim džeparcem to čuđenje ti je jenjavalo. Na koncu, prestalo je da te zanima. A i koga briga, izašao je novi suzuki, valjalo je birati boju.
Druže moj, dok si ti muku mučio oko boje, ja i meni slični borili smo se sa drugim stvarima. Recimo: sa kompleksima koje si nam nametnuo. Konstantno smo postavljali pitanje roditeljima, kako to tvoj otac može da ti priušti sve što poželiš, dok oni nama ne mogu, često ni najosnovnije? Vremenom smo sa unutrašnjih, prešli na borbu protiv sopstvenih roditelja, prebacujući im za svaku sitnicu. Kao da im i nije bilo dovoljno što primaju mizerne plate, što se svaki mjesec bore sa računima, kreditima, šikaniranjima po partijskim osnovama. Ljut sam na tebe, druže. Ljut sam što sam se zbog tebe svađao sa majkom i ocem. Ljut sam što sam izazvao majkine suze kada nije imala da mi da 50 evra koje su bile uslov da izađem sa tobom u grad. Kajem se.
2000-te su odmicale, baš kao što je odmicala i tvoja želja da se družiš sa nama, običnim klincima iz komšiluka. Nismo mogli da ti pariramo. Pokušavao sam dugo, istina. Tjerao roditelje iz jednog kredita u drugi. Tražio sam i ja motor. Mislio da mogu da ti pariram. Nisam mogao. Stidim se što sam uopšte i pokušao.
Tata je postao Ministar.
Kupio je stan već od prve plate, iako nikome nije bilo jasno kako je to moguće sa 800 evra, ali koga briga. Na Fejsbuku si vidio reklamu za novi ajfon, ''zlatni ili bijeli?'', razmišljao si na glas. Dok si odlazio iz starog komšiluka sa šleperom punim stvarima, nisi se ni osvrnuo. Otac te je učio da treba gledati svoj interes, da je korist važnija od prijateljstva, na koncu: oni nisu tvoj nivo. Ti si sada Ministrov sin, zar si zaboravio?
Separe u Trokaderu se usijao od šampanjca. Slavio si tri noći sa drugovima. Postao si popularan. Ušao si u novo društvo. Dopao ti se glamur. Dopala ti se i Ivana, ćerka biznismena iz Budve. Rekli su ti da je iz dobre kuće, tata joj je moćan, kažu. ''Nisam ni ja bilo ko'', promrmljao si. Novi drugovi se frljakaju titulama, oslovljavaju jedan drugog sa ''predsjedniče'' i ''ministre''. Kul su ti, ali ipak nemaju ono nešto što ti se sviđalo kod Petra i Miljana, iz starog kvarta. ''To je život, valjda'', kažeš sebi.
Dobio si poziv da ideš u Njujork na čestitku stana koji je Alen dobio na poklon od majke. ''800 000 dolara brate, nije puno kad pogledaš kakva je lokacija. Menheten, bratski. Čekam te na aerodrom u utorak, biće dobar provod, obećavam''. Presrećan, prihvataš. Nije mala stvar biti u Alenovom društvu. Nisi se pitao kako je Alenova majka kupila takav stan sinu studentu, kad prima platu od 900 evra. A i šta te briga, više te je zanimalo koliko košta vožnja limuzinom i helikopterom kroz Njujork.
Godina je 2011. Protest zaposlenih jedne građevinske firme u Podgorici je u toku. Radnici strahuju od najgoreg. Nedugo zatim, slutnje se obistinju, svi ostaju bez posla, odlaze na ulicu. Među njima i moja majka. Firma odlazi u stečaj - ti odlaziš na ničim zasluženi odmor u Monte Karlo. Otac je nedavno kupio stan tamo da može da skokne sa ljubavnicom, da se nađe. Prećutno si to znao, ali koga briga? Svidio ti se novi porše.
Majka ostaje bez posla, ali ne i bez rata kredita. Sa druge strane, ni tebi nije lako. Oca je snimila ljubavnica i prodala snimak novinama. Bijesan si. Ljut si. Proklinješ dan kad si došao u novi kvart. Volio bi da vratiš vrijeme nazad i da nisi upoznao maskote od novih drugova, kako si ih jednom nazvao. Razmišljaš šta da radiš, kako da pobjegneš od bruke koja te je snašla. Konačno, na savjet Marka, sinovca lokalnog funkcionera jedne male, ali ipak moćne partije, donosiš odluku kako da se isčupaš iz svega. Marko kaže da nije toliko skupo. Uostalom, kakav je to Ministar koji nema 50 000 funti godišnje za sina?
Odlaziš na školovanje u London.
Dok si vrijedno i predano trošio očev novac u inostranstvu, živeći mondenskim životom i usputno posjećivao fakultet, u Crnoj Gori su se polako mijenjale stvari. Ivaninog oca su uhapsili u Budvi. Konačno je krenuo na izdržavanje kazne za ubistvo još iz devedesetih, za koje do sada, zahvaljujući kumstvu sa Premijerom, nije odgovarao.‘’Mislio sam da je malo pametniji. Naivčina.’’ Pomislio si u sebi.
Paralelno sa tvojim londonskim uživanjem, u Crnoj Gori se dešavaju masovni protesti, marševi protiv mafije, radnici štrajkuju glađu. Brojni građani, među kojima I ja, (onaj dječak sa početka priče, sjećaš se?), sada više ne tako mali, već gotovo stasao čovjek, koji, sa diplomom u rukama, sjedi na birou rada. Nadam se zaposlenju. Radujem se plati koju bi ti inače potrošio za jedno veče na Top Hill-u.
Vratio si se iz Londona sa diplomom u džepu. Pun sebe. Arogantan. Osion. U dogovoru sa sinom bivšeg obavještajca ANB i prijatelja kosovskog narko-bosa, odlučuješ da otvoriš bazen u centru Budve. Bilo je malih začkoljica, recimo kako betonirati plažu, ali to su završili tatini prijatelji. Nemaš kad misliti o tome.
Počinje sezona. Počinju lude žurke. Nisi znao da je kokain tako dobar. A i Ceca ti je kraljica. Njen sin isti Arkan, kad malo bolje pogledaš. Noći postaju duže. Pretvaraju se u dane. Padaš u bezdan. Ne možeš da se kontrolišeš, ali ipak ti je dobro. U stanju totalnog pijanstva sa drugovima dolaziš na ideju da napraviš ‘’vrhunsku’’ foru i da napišeš pogrdnu poruku crnogorskoj sirotinji. Izvinjavaš se pod pritiskom javnosti. ‘’Nikom ništa’’, pomislio si. Nakon nekoliko dana vode te na kliniku za odvikavanje od droge u Švajcarsku. Vraćaš se čist.
Tatu su uhapsili.
Drugovi ostaju imuni na tvoje pozive u pomoć. Zoveš lično Blaža, Duška, Đorđa. Ne javljaju se. Ne znaš šta da radiš. Toneš sve dublje. Ivani više nisi ni duhovit kao što si bio. Treseš se. Samo malo kokaina bi te spasilo. Možda bi sve bilo bolje. Ipak, znaš da kokain ne vadi iz zatvora. Izbacuju te iz stana. Sa majkom, sestrom i dugovima odlaziš u podstanare. Tata je osuđen na zatvor zbog zloupotrebe službenog položaja. Čuo si da pričaju za njega da je žrtveni jarac, da nije toliko kriv, koliko su ostali.
Zvao si me prije neki dan. Zvao si i Miljana i Petra. Pitao si kad ćemo na piće, odavno se nismo vidjeli, kažeš. Nakon nekoliko godina mi - pričamo. Kaješ se. Zaplakao si. Moliš za oprost. Miljan te zapošljava u svojoj firmi. Kroz suze ga grliš.
Druže moj, reći ću ti zašto sam ti zahvalan: svojim greškama si mi pokazao kojim putem ne trebam da idem. Pokazao si mi da je pravda spora, ali dostižna. Pokazao si mi da i taj tvoj sjaj vremenom izblijedi, i da nije baš sve u novcu. Pokazao si mi da zub vremena mijenja sve, pa čak i vlast.
"Zahvalan sam ja tebi. Konačno sam slobodan." govoriš mi.
Bonus video:
