Prošlog meseca preminuo je saksofonista Ornette Coleman, jedan od vodećih inovatora fri-džeza koji je nastao krajem 50-ih i dostigao zenit 60-ih godina. Povodom Colemanove smrti Charles Simic je razgovarao sa svojim bratom Milanom Simićem, koji je više od 25 godina organizovao koncerte i producirao albume avangardne njujorške džez scene na Ist Vilidžu, gde je fri-džez i nastao.
Charles Simic: Posle smrti Ornettea Colemana ponovo se dosta piše o njujorškim džez klubovima s početka 60-ih. Ja sam se tada vratio iz vojske, pokušavao sam da započnem nov život, radio sam danju, išao na predavanja uveče, oženio sam se, tek ponekad sam uspevao da odem na koncert u Five Spot, Village Vanguard ili neki drugi klub na Vilidžu. Nisam znao da si poznavao Colemana.
Milan Simić: Upoznao sam ga u jednom skladištu na Trgu Kuper 1964. U istoj zgradi su živeli LeRoi Jones (Amiri Baraka) i ostali, i organizovali su koncerte. Mislim da zgrada i danas postoji. Te večeri su bila dva nastupa: Archie Shepp i Pharaoh Sanders sa svojim sastavima. Ulaz se plaćao jedan dolar i svi smo sedeli na podu. Ornetteove albume sam kupovao i pre nego što sam se doselio u Njujork, još u srednjoj školi. Sećam se da sam njegov prvi album, Something Else!!!!, kupio u prodavnici ploča Jacka Howarda u Ulici Stejt u Čikagu 1960. Tada sam kupio i ploču Chu Berryja, odličnog sving saksofoniste na tenoru - potpuna suprotnost Colemanu. Žena koja je radila u prodavnici, jedna crna gospođa sa crvenom kosom, rekla je: „Imaš odličan ukus, mladiću“. Imao sam 15 godina, a džez sam otkrio godinu dana ranije.
I tako, četiri godine kasnije, našao sam se na tom koncertu, a naspram mene je sedeo Coleman u društvu jedne zgodne žene. Između nastupa Archieja Sheppa i Pharoaha Sandersa pustili su ploču At the Five Spot kvinteta Erica Dolphyja i Bookera Littlea. Na toj ploči je Aggression, primereno naslovljena numera, u kojoj Booker na dva mesta svira one grozdove razmazanih tonova. Tog trenutka pogledi su nam se susreli i počeli smo da se smejemo. Ja i Ornette. Dva momka koji slušaju džez na Boveriju 1964! Posle koncerta mi je dao adresu i pozvao me da ga posetim. Otprilike sedam dana kasnije, u nedelju popodne, otišao sam na Vest Vilidž. Ne sećam se ulice, ali stan je bio u prizemlju. Oklevao sam pred vratima. Na kraju nisam zvonio i otišao sam. Stvar je bila u tome što sam imao 19 godina, nisam znao o čemu bih razgovarao s njim. Sledeće godine sam ga konačno čuo uživo u klubu Village Vanguard. Živeo sam u blizini i često sam odlazio tamo za te tri ili četiri nedelje koliko je nastupao, ako se dobro sećam. Obično sam sedeo pored bubnjeva. Kada bi izašao iz garderobe na pozornicu, razmenjivali smo pozdrave. Imao je običaj da u numerama bržeg tempa ponavlja istu frazu stalno iznova, sve brže i brže, i onda iznenada stane. To je bilo kao da juriš kolima prema provaliji i u poslednjem trenutku se zaustaviš na ivici. Voleo sam to.
Charles: Kaži mi nešto o klubu Slug’s, tom slavnom i opasnom mestu u Istočnoj trećoj ulici, između Avenija B i C. Odlazio sam u druge klubove na Vilidžu, ali u tom klubu sam bio samo jednom, kada je nastupao Sun Ra. Sećam se da sam bio uplašen dok sam pešačio od Ulice Astor do kluba i da sam premro od straha kada sam se vraćao posle ponoći. Ti si tamo često odlazio. Kako je bilo?
Milan: Ime kluba je Slugs’, a ne genitiv jednine Slug’s, kao što često greše. Prvo se zvao Slugs’ Saloon, ali inspektori za točenje pića su zabranili korišćenje reči „saloon“ u imenu. Na posterima je pisalo „Slugs’ In the Far East“ zbog adrese, Istočna treća ulica 242. Ime je pozajmljeno od spiritualiste Georgea Gurdjieffa, to je njegov termin za ljudska bića koja prolaze kroz život u stanju sna na javi… kao puževi (slugs). Jerry Schultz i Bob Schoenholt, prva dvojica vlasnika, bili su u istoj Gurdjieffljevoj grupi kao naš otac. Jerry je hteo da otvori običan bar za umetnike iz kraja, ali Hank Mobley, tenor saksofonista koji je živeo u istoj zgradi, ubedio ga je da u klub dovede muzičare. Unutra je bila samo jedna dugačka i uska prostorija, širine izloga, sa barom s leve strane. Na kraju bara, uz zid, bila je mala pozornica sa pijaninom na koju su mogli da stanu još bubnjevi, kontrabas i jedan solista. Naspram pozornice bilo je nekoliko stolova, a ostali stolovi su stajali pozadi. Bio je tu i džuboks uz zid naspram bara. Kada je klub postao popularan napravili su veću pozornicu sa malim koncertnim klavirom i dovoljno mesta za kvintet ili Larryija Younga i njegov Hammond B-3.
Charles: Zbog čega su koncerti u klubu Slugs’ bili drugačiji? Po čemu se razlikovao od drugih džez klubova tog vremena?
Milan: Slugs’ je bio drugačiji jer se nalazio na Louer Ist Sajdu i bio je centar nove avangardne kulture koja je tu nastajala. Do polovine 60-ih godina bitnici su napustili Vest Vilidž. U kafićima u Ulici Bliker ostali su samo turisti. Novi centar je postao Ist Vilidž, kako su nazvali taj deo grada; tu su bili svi slikari, pisci, pesnici, muzičari, Ellen Stewart i La Mama, Living Theatre. Saksofonista Jackie McLean je glumio u komadu Veza Jacka Gelbera u produkciji Living Theatera i svirao je na sceni. Zapravo, ako pogledaš snimljenu verziju predstave koju je napravila Shirley Clarke videćeš Jackieja i čitavu tadašnju scenu. Hladna i prljava potkrovlja, bubašvabe, sivilo. Ali život je bio jeftin. Mogao sam da plaćam stanarinu i hranim se od plate kancelarijskog potrčka i ostajalo mi je dovoljno novca da idem u klubove ili u operu. Upiši u Google Sent Marks Plejs i pogledaj ko je sve tamo živeo. Lav Trocki je živeo u broju 80, tamo gde je bio klub Jazz Gallery, gde se Sonny Rollins vratio na scenu, John Coltrane napravio sopstveni sastav, a Ornette svirao sa Dizzyjem. Godinama kasnije Slugs’ je postao vinski bar. Otišao sam jedne večeri i ponovo se zapanjio kada sam video koliko je taj prostor skučen, a toliko blistave i važne muzike je tamo nastalo. U klubu Slugs’ je opstajao akustični džez u mračnim godinama Bitlsa, tvista i rok koncerata.
Charles: Bio sam tamo samo jednom. Hteo sam da povedem i oca zbog Gurdjieffa, ali pomislio sam da bi Sun Ra i njegovi Solar Myth Arkestra i Blue Universe Arkestra, kako su mu se sastavi zvali, bili previše za njega. Čuo sam da su imali kelnericu koja je nosila zmiju oko vrata i da su često izbijale tuče u klubu ili na ulici ispred ulaza, mada te večeri nisam video ništa slično. Kada si prvi put otišao u Slugs’?
Milan: Saznao sam za klub iz nekog članka - verovatno u časopisu Down Beat. Otišao sam jednog nedeljnog popodneva. Nastupao je fri-džez pijanista Paul Bley sa Davidom Izenzonom na basu i Charlesom Moffettom na bubnjevima. Tada su imali pijanino. Ostao sam samo nekoliko minuta. Bila je to 1964. i nisam voleo taj deo grada jer su tamo živeli useljenici, a pošto sam i sam bio useljenik nisam želeo da budem u njihovoj blizini. Slugs’ je bio opasno mesto - često su se događala razbojništva i tuče. Klub je zatvoren početkom sedamdesetih godina, nedugo nakon što što je trubača Leeja Morgana ubila njegova tadašnja žena. U Slugs’ sam počeo redovno da odlazim zbog Jackieja McLeana.
Charles: Zašto baš zbog njega?
Milan: U njegovoj muzici mi se dopadalo što je tako direktna. Nije pripadao sceni jer nije imao kabaretsku licencu, zbog droge ili nečega. Mogao je da svira samo matine nedeljom, u terminu za koji licenca nije bila potrebna. To je bio sastav sa ploče One Step Beyond, Grachan Moncur, Bobby Hutcherson, Eddie Khan i Clifford Jarvis. Posle toga je nastupao u restoranu u Ulici Vejverli u jednoj od zgrada Univerziteta u Njujorku, Haraut. Hutcherson je ponovo bio na vibrafonu. Tada sam prvi put čuo Charlesa Tollivera, Cecila McBeea i Jacka DeJohnettea.
Kasnije iste godine Jackie je dobio licencu i prešao u Slugs’. Kada je počeo da svira tamo, on i njegova žena Dolly su otvorili prodavnicu sa bezalkoholnim pićima i slatkišima nekoliko ulaza od kluba. U prodavnci je radila cela porodica. Jackie je bio prek čovek. Kao i mnogi koji su odrasli na ulici nije verovao ljudima. Bio je tvrdoglav, ali ne kao Mingus, koji je branio sve teorije zavere koje postoje i rado ih je prepričavao publici usred nastupa u klubu Five Spot.
Jackieja sam bolje upoznao tek godinama kasnije. Pričao mi je o svom prvom koncertu u klubu Birdland. To je bilo sa Milesom Davisom, verovatno 1952. Kada je započeo prvi solo toliko se unervozio da je stao, okrenuo se i otišao sa scene u garderobu, gde je povratio. Oscar Goodstein, menadžer kluba, ušao je za njim i viknuo: „Vraćaj se nazad!“ Jackie se vratio, završio solo i dobio snažan aplauz. Miles ga je pogledao i rekao: „Čoveče, ovo još nisam video!“
Charles: Sećam se da sam u ono vreme, i kasnije, kada sedim u prepunom klubu i slušam nekoga kao što je Thelonious Monk ili Sonny Rollins, često mislio da je to raj. Mislim na muziku, ali i na spektakl - kao onda kada je Sonny počeo da svira u toaletu kluba Five Spot dok su ga basista, bubnjar i pijanista čekali na pozornici. Ali ti si više odlazio na te koncerte u skladištima. Ja sam bio tamo na nekoliko pesničkih večeri i hepeninga, ali nikada nisam slušao muziku i džez muzičare koje ti ceniš.
Milan: Ne želim da mitologizujem tu scenu. To je bila samo još jedna scena kao i mnoge pre nje, okupljanje ljudi sa sličnim interesovanjima. U ovom slučaju to interesovanje je bila muzika, nova improvizovana instrumentalna muzika koja nije imala dodirnih tačaka sa melodijskim i ritmičkim strukturama onoga što se sredinom šezdesetih nazivalo džezom. Morao si da budeš potpuno otvoren za zvuk, oblik, konture muzike koja se izvodi. Ljudi su je voleli ili mrzeli, nije bilo sredine. Ja sam je voleo. U skladištima smo mogli da stojimo ili sedimo odmah pored muzičara, nije bilo mikrofona, sve je bilo zaista akustično, i nije bilo napijanja. Ljudi su dolazili zbog muzike.
U blizini Brodveja je radio klub Cellar u kojem su 90-ih godina organizovali koncerte svake nedelje. Tamo su svirali Sun Ra i predivni John Gilmore na tenoru. Onda koncert sa Cecilom Taylorom i Tonyjem Williamsom, koncert koji je trajao celu noć u skladištu na uglu Četvrte avenije i Desete ulice. Tamo su bili i Ra, Archie Shepp i Paul Bley sa sastavom Barrage koji sam takođe slušao u Cellaru. Dopao mi se taj sastav zbog basiste Eddieja Gomeza, koji je dugo svirao sa Billom Evansom. Moja jedina prilika da steknem slavu u svom kratkom i tužnom pokušaju da sviram kontrabas pružila mi se kada su mi ponudili da zamenim Gomeza jedne večeri.
Charles: Šta je na kraju bilo s tim kontrabasom?
Milan: To je bio je moj „pokušaj“, prvi kontrabas koji sam kupio u zalagaonici u Kineskoj četvrti. Kada sam otišao kući posle večere s tobom i Helen u Trinaestoj ulici, onda kada je nestalo struje 1965, popeo sam se na krevet i svirao satima. Nije bilo svetla, osim meseca i potpune tišine svuda oko mene. Ne sećam se šta sam uradio s njim, da li sam ga prodao ili samo ostavio na ulici. Kao što znaš, morao sam da razmišljam o drugim stvarima. U decembru 1965. su me regrutovali i poslali u Vijetnam.
The New York Review of Books; Peščanik.net; preveo Đ. TOMIĆ
Bonus video:
