Bio jednom jedan fakultet... U koji se lako zakuneš. Koji je svojim imenom izazivao poštovanje, koje te natera da kad zatvoriš oči, vidiš starogrčke filosofe u amfiteatarskim raspravama.
Kad zatvoriš oči, pomisliš: „Čoveče, kako ću samo promeniti svet kad uzmem diplomu.“ I ja sam bio taj koji je prečesto zatvarao oči. I ja sam bio taj koji se zalagao za amfiteatarske rasprave i nadao nekoj dijalektičkoj nauci... A nisam uzeo čak ni diplomu. Ne zato što sam ga napustio, već zato što je on napustio mene. Deset hiljada dinara za diplomu! Pa za te pare rade moje kolege, diplomirani sociolozi, na trafikama. Sram te bilo, Ministarstvo finansija! Nažalost ne vrede deset “Đorđa Vajferta” nešto mnogo u našem društvu, ali još manje vredi ta diploma.
Nekako se iskreno nadam da ću svoju diplomu, doduše onu srednjoškolsku, iskoristiti negde u Kanadi, Norveškoj, Švajcarskoj... Lepo je tamo napolju. Lepo zvuči kad čuješ cifre koje ljudi pominji kao od šale, pa iako nisi materijalista, prosto poželiš da se nađeš tamo i da čistiš ulice Kvebeka, Ženeve ili Stokholma. Neko će reći: „Pa ti imaš fakultetsku diplomu?“ Pa šta sa njom da radim? Da je pokazujem predsedniku preko Fejsbuka i Tvitera da je državna, pa da se šalim sa njim kako sam obrazovaniji od njega? Nisam, on ima master. Ja sam svoj master napustio. Ili je on mene...
Neko će reći: „Kakav si ti to patriota kad želiš da ideš iz zemlje?“ Prijatelju, znaš kakav ću patriota tek da budem! Najbolji na svetu! Ovde slušam Alice in Chains, Motörhead i Atomsko sklonište, nerviram se zbog stanja u zemlji, skupe struje, neeksploatisanja vode, eksploatisanja radnika... A tamo ću samo da mislim kako da potrošim pare, koga da pomognem od familije i jedina briga će mi biti previše snega ispred kuće. Naravno da ću osećati nostalgiju za rodnim krajem. Kad budem otišao odavde i kad budem bio daleko, videćeš, prijatelju moj, da sam ja najveći patriota. Kad ne budem morao da se trudim da preguram mesec do kraja i kad ne budem morao da gledam na televiziji političare bez empatije i sa kompleksima više vrednosti, tj. kad budem bio mnogo, mnogo daleko, videćeš kako ću da volim svoju zemlju. Ma obožavaću je.
Dao mi je taj moj fakultet mnogo dobrih stvari. Ja sam tamo upoznao neke prijatelje za ceo život, sreo sam moju bivšu devojku a sadašnju suprugu, zaljubio se u nju i u marksiste dvadesetog veka, upoznao sjajne profesore i asistente. Takođe, bez ikakvog sarkazma mogu reći da je taj moj fakultet imao izuzetnu administraciju, koja se ne može porediti sa onom birokratijom u opštinama. Tamo na jednoj stolici rade tri birokrate koje i ne znaju svoj posao, znaju samo da dok traje mandat ovoj partiji, njima je posao siguran, a to što čoveku dokumenta trebaju da se overe, to nema veze. Na mom fakultetu su stvarno znali svoj posao. Pomoćno osoblje je bilo najljubaznije, zaista. Jadne žene su čistile za nama, idiotima, svaki dan. Dakle, imam uspomene. Imam uspomene kojih ću se uvek sećati. Ali bez patetike. Dostojanstveno! Bez diplome. Spremite se vi koji ste preko teče, pašenoga ili ujne došli na radna mesta u opštinama, supovima, sudovima. Moja supruga i ja treba da overavamo pasoše. Diplomirani sociolozi koji će biti bolničari u tuđoj zemlji. Ali bez patetike...
Međutim, taj moj fakultet doneo je mom egu neka osećanja zbog kojih baš i pišem ove reči. Na tom mom fakultetu, pored fenomenalnih profesora koji su moj intelekt promenili nabolje, ipak vlada nepotizam, strahovlada, glupost i javašluk! Nepotizam zato što saradnici fakulteta postaju oni koji nisu naučnici, već rođaci, deca, sestričine ili bratanci, mamini sinovi koji studentkinjama šalju nepristojne poruke na društvenim mrežama.
Strahovlada, koja se po svemu sudeći reflektuje sa vodeće državne pozicije na sve institucije ovoga našeg, malog, zatucanog društva, tako da svi funkcioneri brzo postaju funkcije, a funkcije vrlo brzo krenu da maltretiraju ljude, ljude koji ne smeju da dignu ruku za nešto drugačije. Glupost, zato što sam siguran da bi neki radnici mog fakulteta pali na IQ testu, a na svojim pozicijama su zahvaljujući nevladinim organizacijama. Javašluk, zato što postoje neke organizacije studenata, koje se zovu unijama, parlamentima, savezima, koje nisu ništa drugo nego stranački podmlaci, doduše jako kompetitivni sa svojim političkim tatama. Sve je istumbano kod nas. Sve su karte izmešane i nekako pogrešno podeljene...
Bonus video:
