Svima je jasno da je uvođenje evra bilo velika greška. Evropa nikada nije stvorila uslove za uspešnu jedinstvenu valutu. Tu pre svega mislim na fiskalnu i bankarsku uniju koja bi postupala kao Vašington, koji po automatizmu štiti penzionere od gubitka zdravstvenog osiguranja ili ušteđevina ako na Floridi pukne balon na tržištu nekretnina.
Međutim, odluka o napuštanju monetarne unije je daleko teža od one o ulasku u nju. Do sada su je najugroženije evropske ekonomije izbegavale tako što su se njihove vlade uvek iznova potčinjavale zahtevima poverilaca, dok je Evropska centralna banka sprečavala izbijanje panike na tržištima.
Ali izgleda da je grčka kriza otišla predaleko. Banke su privremeno zatvorene, a vlada kontroliše kretanje kapitala i ograničava iznošenje novca van zemlje. Uskoro će verovatno doći do isplata penzija i plata vaučerima, čime se praktično uvodi paralelna valuta. Za nedelju je zakazan referendum na kome će grčki građani odlučiti da li prihvataju zahtev Trojke o nastavku politike štednje.
Grčka treba da glasa protiv ovog zahteva, uz spremnost njene vlade da zemlja napusti evrozonu.
Pri tome vas molim da shvatite da većina, ne sve ali većina priča o grčkom rasipništvu i neodgovornosti - nije tačna. Grčke vlade jesu trošile iznad svojih mogućnosti do kraja dvehiljaditih. Ali od tada je potrošnja smanjena, a porezi povećani. Zaposlenost u javnom sektoru je smanjena za više od 25%, dok su penzije (koje su zaista bile velikodušne) značajno srezane. Ako saberete ove mere štednje, sve ukazuje da je to bilo dovoljno da se postojeći deficit eliminiše i pretvori u veliki suficit.
Zašto se to nije dogodilo? Zato što je grčka ekonomija kolabirala, u najvećoj meri upravo zbog tih istih mera štednje.
Njenom slomu je doprineo i evro, koji je Grčku svezao u ekonomsku ludačku košulju. Uspeh mera štednje, koje zauzdavaju deficit bez odlaska zemlje u krizu, podrazumeva veliku devalvaciju valute koja čini konkurentnijim njen izvoz. To je urađeno u Kanadi tokom 90-ih, i na Islandu posle izbijanja svetske ekonomske krize 2008. Ali Grčka nema svoju valutu i zato nije imala na raspolaganju ovu mogućnost.
Da li time zagovaram grexit - izlazak Grčke iz evrozone? Ne mora da znači. Grexit sa sobom nosi rizik finansijskog haosa, poremećaja bankarskog sistema paničnim povlačenjem štednje i problema u privredi zbog bankarskih teškoća i neizvesnog statusa dugova. Zato su grčke vlade prihvatale zahteve poverilaca i njihove programe štednje. Čak je i Siriza, vladajuća levičarska koalicija, bila spremna da prihvati već uvedene programe štednje. Sve što je tražila bilo je da poverioci odustanu od novih mera.
Ali Trojka za to nije htela ni da čuje. Ukratko, Grčka je dovedena pred svršen čin ponudom koja je predviđala nastavak politike iz prethodnih pet godina. Ponuda je smišljena tako da Aleksis Cipras mora da je odbije, jer bi njeno prihvatanje obesmislilo postojanje njegove vlade. Cilj ponude je da on ode sa vlasti, što će se verovatno i dogoditi, ako grčki građani u strahu od sukoba sa Trojkom budu rekli Da na referendumu u nedelju.
Ali to ne bi trebalo da se desi, iz barem tri razloga. Prvo, sada znamo da je politika štednje put bez povratka: posle pet godina Grčka je u gorem stanju nego ikad. Drugo, veliki deo haosa i straha od grexita već se odigrao. Uz zatvorene banke i kontrolu kretanja kapitala, šteta ne može biti veća.
I na kraju, prihvatanje Trojkinog ultimatuma bi značilo kraj grčke nezavisnosti. Ne zavaravajte se ocenama da su zvaničnici Trojke obični tehnokrati koji prosvetljuju glupe Grke. U pitanju su opasni zaluđenici, koji su mimo dostignutih makroekonomskih znanja upropastili sve čega su se dotakli. I ne radi se o njihovoj pogrešnoj proceni, već o zadržavanju moći nad grčkom ekonomijom. I oni će je imati, sve dok napuštanje evrozone bude bilo nezamislivo.
Vreme je da se dogodi to nezamislivo. U suprotnom, Grčku čekaju štednja i kriza bez kraja.
The New York Times; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ
Bonus video:
