Američki zvaničnici se obično ne uključuju u evropske političke rasprave. Evropska unija je ipak nezavisna ekonomska super sila, previše velika i bogata da bi dozvolila direktno američko mešanje u svoje poslove, predvođena umešnim ljudima koji znaju svoj posao. Zato pažnju privlači izjava američkog sekretara finansija Jacoba Lewa, koji je upozorio Evropljane da što pre treba da reše grčki problem, da bi bila izbegnuta teška „nesreća“.
Razumem gospodina Lewa. Mogućnost prinudnog izlaska Grčke iz evrozone je ekonomski i politički visoko rizičan potez, a Evropa kao mesečar bludi upravo ka tom ishodu. I gospodin Lew pokušava da je prodrma i probudi. Aluzija na odličnu knjigu Christophera Clarka Mesečari o uzrocima izbijanja Prvog svetskog rata je namerna. Razvoj događaja definitivno miriše na 1914. i stiče se utisak da ista mešavina viškova ponosa, indignacije i pogrešnih procena vodi Evropu ka ivici ponora. To mora biti sprečeno.
Svima je jasna suština nesporazuma između Grčke i njenih poverilaca. Grčka prosto ne može da dobije dovoljno novca.
Najviše što može da očekuje su pozajmice koje bi pokrile deo kamata na njen već postojeći dug. Sa druge strane, ona nije u stanju i odbija da plati ceo iznos kamata, o dugu i da ne govorimo, jer bi je to uvelo u novi pogubni krug mera štednje koje bi joj nanele tešku ekonomsku štetu, a politički su tek potpuno neodržive.
Ishod uspešnih pregovora bi izgledao ovako: Grčka bi preuzela obavezu da ostvari pozitivni ali mali „primarni suficit“, to jest višak državnih prihoda nad rashodima ne uključujući kamate. Sve ostalo je manje bitno. U kojoj srazmeri će se se utvrditi odnos između smanjenja kamata, redukcija u odnosu na nominalnu vrednost duga i novih rokova isplata? Da li će Grčka odmah izložiti celovit plan državnih troškova ili će dogovor biti zasnovan na osnovnim tačkama programa, a o detaljima će se raspravljati kasnije?
Ovo su važna, ali sekundarna pitanja i ne bi trebalo da budu prepreka u postizanju glavnog cilja.
A evo i alternative: Grčka ostaje bez evra i zbog bankarske krize biva primorana da uvede sopstvenu valutu. To je scenario nepovoljan za sve strane u sporu. Ali pregovori idu u lošem smeru i javlja se opravdani strah da bi moglo da se dogodi najgore.
Zašto učesnici spora ne mogu da postignu obostrano korisni dogovor? Deo odgovora je međusobno nepoverenje. Grčka s pravom ima osećaj da je tretirana kao pokorena provincija kojom vladaju surovi i nesposobni prokonzuli. Pogledajte samo programe štednje koji su joj nametnuti i njihov krajnji neuspeh. S druge strane, evropske institucije Grčku smatraju nepouzdanim i neodgovornim partnerom, ne veruju koaliciji autsajdera koja je došla na vlast posle sloma programa štednje, a neubedljiva su im i obećanja o reformama, posle iskustava sa prethodnim grčkim vladama.
Ali osim uzajamnog nepoverenja, tu postoji još nešto. Neki od glavnih igrača su zauzeli fatalistički stav i kao da prizivaju i jedva čekaju katastrofu. To je neka vrsta moderne verzije „duha 1914“, kada su mnogi bili oduševljeni perspektivom mogućeg rata. Ovi igrači su uvereni da Evropa može da podnese izlazak Grčke iz evrozone i da bi to bila dobra lekcija ostalima o kazni koja sledi za loše ponašanje.
Ali njihova procena je pogrešna. Čak i kratkoročno, finansijska obezbeđenja koja bi navodno anulirala loše posledice izlaska Grčke iz evrozone nikada nisu testirana i mogla bi da zakažu. Grčka je, svidelo se to nekima ili ne, deo Evropske unije i njene nevolje bi se prelivale u ostale zemlje članice, čak i ako bi finansijska obezbeđenja izdržala njen izlazak.
I na kraju, građani Grčke nisu jedini Evropljani koje je politika štednje radikalizovala. Podemos je na nedavnim lokalnim izborima u Španiji osvojio veliki broj glasova. Branioci evra bi možda trebalo da strepe ne toliko od sadašnje krize koliko od trenutka kada Grčka počne da se oporavlja i postane uzor sličnim snagama širom Evrope.
Ništa od ovoga ne mora da se dogodi. Svi igrači za stolom, čak i oni koji priželjkuju propast pregovora, u osnovi imaju dobre namere. Gotovo da nema sukoba interesa između Grčke i njenih poverilaca. Znamo šta bi podrazumevao obostrano korisni sporazum. Ali da li će do njega doći? Saznaćemo uskoro.
The New York Times; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ
Bonus video:
