Vidim podigla se dreka na Overlordovu apsolutnu vlast, čak se i Ljilja Smajlovićka nešto ko uskopistila i piše da se taj apsolutizam "može seči na kriške", što je fakat, samo mi ovako postpraznično nadrnđosanom nije jasno šta je tu - osim što nije dobro - čudno? Koja to vlast u Srbiji nije bila apsolutna? Dobro, de, nisu sve bile ovako smorne, hiperaktivne, svudaprisutne, ali za to možemo zahvaliti isključivo karakterima bivših vlastodržaca. Milošević, naprosto, nije voleo javnost, pa je bio podnošljiviji. A i on nam je bio nepodnošljiv.
Nisu li i počivšem Đinđiću - u vreme kada smo bili verovatno najbliži deapsolutizaciji vlasti - nabijali na nos da je prigrabio "apsolutnu vlast". A ja vama kažem da vlast - ako je vlast - mora biti apsolutna, inače nije vlast, ali isto tako kažem da vlast ne mora da bude nasilna. A srpske vlasti su, po pravilu, takve.
Ali to nije politički, nego kulturni problem. Mi smo naprosto kultura hajdučka, kultura nasilja, i otuda nije ništa čudno što siledžijske politike imaju odličnu prođu. Dozvolite mi kratak izlet u politički idealizam: Možda bi nam vlasti bile manje nasilne, kada u ovoj zemlji ne bi bilo "šik" skrenuti auto sa pravca da bi se zgazila mačka, koja je taman pomislila da je umakla - prizor koji videh pre neki dan, i to ne prvi put. A šta da kažemo o zvučnom nasilju kome su izloženi svi gosti u svim srpskim kafanama, osim onih najelitnijih. Dreka, buka, bes, nadglasavanje, nadgornjavanje, arlaukanje. Znate već i sami. I kako takve kafane i takva klijentela da očekuju nenasilnijeg srpskog vladara. Događa li vam se da uđete u prodavnicu, a da vas smrknuta prodavačica napuši još s vrata. A koliko vam se u prolazu puta opsuje majka dok sa Miljakovca stignete do centra, to već ne treba ni brojati.
To je, kažu, posledica loših vlasti, a ja tvrdim da je posledica loše kulture, većinskog, usuđujem se reći, uverenja da se u životu najbolje "prolazi" i da se stvari najbrže rešavaju bezobrazlukom i nasilničkim ponašanjem. I to je stvar koja se, da kažemo, više verovatno ne može popraviti, jer ju je trebalo popraviti u devetnaestom veku, a tada je bilo prečih poslova.
Bilo je, bogme, i prekih sudova. Možda to jeste naša "nacionalna osobina" iliti posebnost, ali u tom se slučaju s posebnošću treba pomiriti i - što kažu starlete - raditi na sebi, u što je moguće većem miru i tišini, pa će nam možda postupnim radom krenuti nabolje. Slatko se, đuturimi, nasmejah ovoj rečenici.
Bonus video:
