Pouke djeci Marina Cvetajeva napisala je u zimu 1937/38. godine, u formi pisma za dječiji časopis, koji nije izašao.
Draga deco,
Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi - ljudi ili neljudi - kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.
Stoga:
- Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.
- Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!
- Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.
Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.
Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: potrudite se da ga izbavite, a ako nije moguće - skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina - ili u najgorem slučaju - pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!
Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi“ imaju drugo ime - niko, a lice uopšte nemaju - samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi“ (ne oblači se, ne razmišlja itd.) - odgovorite: „A ja sam - neko!“
Ne obazirite se na „nemoderno“, već na: „nepošteno“.
Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada.
Osim toga, oni su za vas - roditelji, a za sebe same su - „ja“. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom.
Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!
Vidite li na putu kamen - uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi - u drugome!) uzmite ga.
Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!
Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi - to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)
Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede - pružite mu ruku.
Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići - svoj ostaje.
Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore nego odozgo nadole.
Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.
Kada vam neko rekne: „To je romantizam“, pitajte ga: „Šta je to romantizam?“ - i videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) - reč, čiji smisao zapravo ne znaju.
Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog:
„Romantizam - to je duša“.
Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova „Boris Pasternak“ (Maladaja gvardija, 2005); odabrala i prevela: V. Smiljanić Rangelov (6yka.com)
Bonus video:
