Biti letač podrazumijeva veoma složenu ljudsku aktivnost. Upravo zato ne čudi što veoma mali procenat populacije ima u sebi taj tzv. letački gen. Naravno, zbog specifičnosti same obuke vojnih pilota taj procenat kod potencijalnih kandidata je značajno niži. Takva je manje-više situacija kada su letači u pitanju, a šta je sa preletačima...
E, tu je situacija još kompleksnija. Naime, po dobrim pravilnicima i standardima vojske “stare Juge”, a koji se koriste u manjoj ili većoj mjeri u skoro svim bivšim republikama, da biste od letača napravili preletača, ispunili formalni uslov za pr vi prelet, mora se “dogurati”, ni manje ni više, do treće kategorije osposobljenosti. Inače, za one kojima ovo nije omiljena tema postojalo je pet nivoa.
Naravno, prva kategorija je podrazumijevala kompletnu obučenost po svim profilima, ali treća kategorija je bila prekretnica i za nju se trebalo poprilično namučiti i obučiti. Ko nikada nije osjetio čari prvog preleta, neće baš najbolje razumjeti o čemu pišem, ali će zato onome ko jeste, biti sve jasno.
Taj osećaj i emocije koje vas preplave kada sami prvi put prelijećete iz svoje matične luke u drugu, riječima se ne mogu opisati. U stvari, sva suština je u tom prvom preletu. Ako tu stvari krenu dobro, ako ne napravite neku ozbiljniju grešku (obično je u pitanju djelimičan ili potpuni gubitak orijentacije), vi onda stičete toliku količinu samopouzdanja da sa blaženim nestrpljenjem iščekujete sljedeći prelet, pogotovo ako je u pitanju luka koja vam nudi nešto novo, izazovno, čemu je jednostavno teško odoljeti.
Ali ni kod preletača nije baš sve tako jednostavno. Imate one koji se posle prvog preleta toliko istraumiraju da im apsolutno više nikada ne padne na pamet da ponovo samoinicijativno krenu u prelet. S druge strane, imate ove pune samopouzdanja, kojima preleti postaju sastavni dio života, pravi profesionalci i istinski asovi među preletačima.
Međutim, tu dolazimo u situaciju kada ništa nije kako bi trebalo da bude. Umjesto da ove istinske asove u preletima, koji su se toliko usavršili i kojima je za prelet dovoljna samo čvrsta volja i malo para, pardon malo dara, doživljavamo kao nacionalno blago, društvena zajednica im ni izbliza ne ukazuje pažnju i uvažavanje, koju oni po svim kriterijumima, i moralnim i etičkim, a posebno principijelnim zaslužuju.
Paradoksalno je i to da u prve redove izbijaju neki tek priučeni letači, bukvalno s livade, a njih “surove” profesionalce za čiju obuku je ovo društvo uložilo ogromna sredstva, totalno marginalizuju. Pa se onda pitamo zašto nikako da krenemo naprijed, pored ovakvog nakaradnog kadriranja.
Možda bi bio iskorak kada bi se svi preletači sa ovih prostora, a i šire organizovali u neki sindikat, jer kad već postoji sindikat letača, zašto da ne postoji i preletača.
U svakom slučaju prostor iznad Crne Gore je veoma mali, a preleta i preletača ima sve više, pa se bojim da aerodromske kontrole letenja u Podgorici i Tivtu nisu dovoljne da isprate sve najavljene i nenajavljene prelete (ovi drugi su inače zakonom zabranjeni).
Zato raduje činjenica da su preletači pokazali dovoljno mudrosti i snalažljivosti, te su se samoorganizovali koristeći tzv.pokretne kontrolne tornjeve, koji iako nisu najbolje opremljeni i do kraja integrisani u sistem, pomažu za jednokratnu upotrebu - za kontrolu urgentnih preleta, tek toliko da se, ne daj Bože, spriječi eventualni udes ili katastrofa, jer preleti se ne vrše uvijek po vedrom i lijepom vremenu. Vrlo često su to nepovoljni meteo uslovi, osim prvog preleta, gdje se svi svojski potrude da uslovi za prelet budu gotovo idealni.
I zato, dragi moji preletači, uz želju za čisto nebo i dobru vidljivost, nemojte bezrezervno slušati ni one koji vam daju meteo prognozu ni instrukcije sa kontrole leta, posebno ove pokretne. Imajte na umu da su i kontrolori ljudi od krvi i mesa, a vi kao vođe vazduhoplova, kad jednom krenete u prelet, isključivo ste odgovorni kako će se on i završiti.
Bonus video:
